Милан Ружић

„Сунце ли ти, Жарко!“

08.09.2021.

Милан Ружић

Како је у Црној Гори дошло до још једног тријумфа православља које је на удару широм планете, тако је однекле јарко синуо Жарко Кораћ да нам објасни како је то она црква чији је митрополит говорио како је Радован Караџић херој. Он у тексту уопште не види разлику између хришћанства и православља, политике и религије. Кораћ, као неко ко се изјашњава као психолог, мора знати да су мишљења о појединим личностима и историјским догађајима ствар субјективности. Уверен сам да је он видео Ђинђића као спасиоца и демократу над демократама, а ја баш напротив. Да ли ме то чини некаквим неподобником у новом српском друштву које би Кораћ градио?

Да подсетимо, у питању је човек који прича о демократији и слободама ни тренутка не обративши пажњу на прогон свог колеге са Филозофског факултета Милош Ковића. О правди и слободама пише човек који је својевремено борећи се за председничку функцију у ГСС-у, како је тада пренео „Глас јавности“, изјавио: „Жене у политици лече своје сексуалне фрустрације.“ Такође, изјављивао је и како је „власт неодољива само у примитивним, заосталим друштвима, у којима се људи тешко афирмишу на други начин“, па је онда решио да и сам припадне том заосталом и примитивном друштву, па је тако био заменик премијера у Влади Србије од 2001–2003. године, а онда посланик у Скупштини Србије као део коалиције оформљене око ЛДП-а од 1993–1997, од 2003–2007, од 2008–2012. и од 2012–2014. године. Као што видите, његова историја примитивизма и живота на рачун народа врло је богата, а ваља подсетити да је у периоду када је обављао наведене функције био посланик и оног дела народа који својим новим галиматијасом названим „’Ђиласова копилад’ и одбегли ’српски свет’“вређа у „Данасу“, тачније био је и посланик оној већини народа у Црној Гори која је била за устоличење митрополита Јоаникија.

Није пропустио велики психолог, сада већ случај за психолога, прилику да још једном подсети на лаж да је блаженопочивши митрополит Амфилохије претио на Ђинђићевој сахрани, јер та лаж у другосрбијанским круговима, и поред много пута датог објашњења митрополита да је реченица усмерена против Ђинђићевих убица, увек послужи да текстови буду за нијансу дужи и да изазову још више мржње наводно пишући против исте, а и да се испуни ревизионистичка квота.

Он тврди да је оно комитско дивљање на Цетињу „отпор институцији која негира основно људско право да се национално изјашњаваш како се осећаш“. И Кораћ се сигурно осећа, али није сигуран као шта. Шизорфенија је обузела оцвалог психолога који више није сигуран да ли је психолог или политичар, Србин или било шта друго, демократа или либерал, професор или колумниста (мада његова оцена од 3.75 на сајту за оцењивање професора говори у прилог томе да је ипак колумниста), и да ли су у питању незнање или године.

Написао је да „туга Београда што постоји црногорска нација је огромна“, а зна да је Београд, барем они гласови које имамо прилику да читамо, срећнији што постоји црногорска нација од Црногораца православне вероисповести.

Рекао је како смо за викенд сведочили голом државном насиљу у функцији очувања друштвене позиције СПЦ, јер, забога, ваљда полицајци немају право да се бране када група хулигана дође да пали гуме, блокира путеве и прети. Једино насиље које смо видели јесте оно на барикадама на Цетињу, док смо у Подгорици видели једино оно што православље и јесте, а то је љубав. Испаде, по његовом, да је срамота бранити митрополита уколико му је већ живот угрожен, и то објашњава случајем надбискупа Томаса Бекета тврдећи да црква мора опстајати као ненасилна. Биће да Кораћа не напуштају само мисли које лепи на папир, већ и сећања, јер колико се сећамо, они на барикадама су били насилни, а не патријарх и митрополит које су спроводили на устоличење попут затвореника.

Након тога, Кораћ тврди како нам на демократском путу СПЦ неће помоћи, а ваљда његово животно дело и политичко ангажовање хоће, њега који Пилипенду чита као причу о сиромашној жени. За сам крај оног скока себи у уста од текста, он каже: „Покушајте да замислите сцену где патријарх сам одлази међу демонстранте на Цетињу, седа са њима и разговара. Ако не можете, онда је то дефиниција нас самих.“ Да је неким случајем патријарх отишао међу демонстранте, догодило би му се исто што и митрополиту Јоаникију Липовцу. Можда га баш зато Кораћ тако и саветује.

А ако је баш толико њему стало до црногорске државности и комитске правде, зашто није отишао на Цетиње са Ненадом Чанком? Била је то прилика да ревитализује своју политичку каријеру, можда неком саветничком позицијом код Мила Ђукановића или да добије место професора негде у Црној Гори. Ваљда радити на ревизионизму, а Кораћ као човек који је својевремено у новинама описан као неко кога „углавном заступају људи који имају проблема са властитим идентитетом и с контролом властитих нагона“ (ово са нагонима ваљда због оног заљубљивања у студенткињу), могао би се наћи у самом врху нове црногорске науке кад већ овде оре те затрављене њиве психологије чисто рекреативно.

Кораћ је учествовао у прављењу „Метле без дршке“ на чему морам да му захвалим, али тек сад видим где је дршка завршила и зашто се емисија тако звала. Гељајући, ваљда због дршке, у аутошовинизам, Кораћ се препоручује за неке нове изворе финансирања и утицаја. Дајте да се помогне човеку са неком позицијом, ипак је у питању некадашњи председник Владе скоро па читава два дана (17. и половину 18. марта 2003. године).

Кад прочитате горенаведени текст из „Данаса“, видећете да је Кораћ сасвим сигурно дуже био премијер него интелектуалац.