Милош Ковић
Судбоносна прекретница
Милош Ковић (Извор: Искра)
Погоршање односа између Русије и Србије, коме сведочимо ових дана, могло би да прерасте у судбоносни, преломни догађај, који ће засенити све поразе и невоље из доба Александра Вучића и његових сарадника.
Они, наиме, покушавају да одузму руском Гаспром њефту власништво у Нафтној индустрији Србије. Уколико се то догоди, Русија ће бити истиснута из нашег енергетског сектора. Вучић и сарадници тврде да се тако мора, јер их на то присиљавају САД и њихова државна институција монтипајтоновског имена – „Агенција за управљање туђом имовином“. Никола Врзић нас је, међутим, недавно подсетио на чињеницу да се Вашингтонским споразумом са САД Србија још 2020. године обавезала да ће „диверсификовати своје снабдевање енергијом“ (овде). Александар Вучић, потписник овог споразума, наравно, српској јавности шаље узнемирујуће поруке о томе да ће невоља са НИС-ом упропастити наш енергетски и банкарски сектор. Он јавно моли Русе да своју имовину некоме продају; нуди им наше новце, наравно, неупоредиво мање од онога што су Руси уложили у куповину, обнављање и ширење НИС-а; прети им национализацијом, упркос чињеници да је она, како подсећају Зоран Чворовић и Горан Ђорђевић, Споразумом између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, изричито забрањена (овде и овде).
Ћутање Русије на све то, довољно говори о њеном односу према најновијем подухвату Александра Вучића и његових сарадника. Јасно је да, за сада, Русија нема намеру да се одрекне НИС-а. Такође, она не жури да са Србијом склопи нови уговор о испоруци гаса. Подсетимо, Србија га је до сада добијала по привилегованој цени. То је нашој државној каси доносило непроцењиву уштеду. Вучић је, заузврат, објавио да ће гас набављати на другим странама. Нико, међутим, не сумња у то да ћемо морати да га плаћамо неупоредиво скупље.
У исто време, режимски медији и напредњачки посланици у Народној скупштини почели су са синхронизованим нападима на Русију. Они понављају приче које смо много пута читали и слушали на опозиционим медијима у британском власништву: „када су нам то Руси помогли“, „све Велике силе су исте“, итд. Режимски људи и опозиционари сада се утркују у нападима на Русију и набрајању свих зала које нам је ова земља, током историје, тобоже нанела. Они се, без икаквог осећања стида, отимају за наклоност ЕУ, Британије и САД. Први да би се на власти одржали, други да би је освојили.
Нема сврхе удубљивати се у садржај испразних политичких тирада. Оне, ипак, сталним понављањима стичу право грађанства у збуњеној јавности. Ето посла за историчара… Постоји ли дуже кретање, које је неопходан контекст за разумевање руско-српских односа? Шта би био његов главни ток, који се може оцртати у неколико пасуса? И какве би последице у садашњости и будућности могло да има најновије захлађење односа, уколико израсте у нешто веће и одсудније?
Језик, порекло и вера спајају Русе и Србе од првих почетака њихове историје. Управо је руски калуђер, ако је веровати Теодосију, одвео Светог Саву, највећу личност српске историје и предања, на Свету гору. Монашки постриг Свети Сава је примио у руском светогорском манастиру, Старом Русику. У време татарског ропства, руски монаси прикупљали су милостињу на српским дворовима; у време турског ропства, српски монаси, епископи и патријарси молили су руске владаре за материјалну помоћ, али и за подршку у одбрани од турских насиља и грчких претензија. Српске молбе почеле су са првим уздизањем Русије у царство и снажну државу, у 16. веку и наставиле су се све до пропасти царске Русије 1917. године. Издашној подршци Русије значајно су доприносили култови српских светитеља у Руској цркви и култури. Баш као у средњовековним српским земљама, Законоправило Светог Саве вековима је уређивало духовни, па и световни живот Руса. У међувремену, са сеобама Срба на римокатоличке територије, Русија је била подршка и у самоодбрани од католичења. Баш због тога, у 18. веку, Срби су усвојили рускословенску рецензију старословенског језика, као језик вере и културе. Тај, црквенословенски језик, обновио је свест о томе да помесне цркве Руса и Срба, припадају једној, заједничкој, Православној цркви. Он је до данас остао заједнички језик молитве и предања.
Почевши од доба Петра Великог, у својим ратним походима на Турке, Русија рачуна на Србе. Везе Срба са Аустријом и Венецијом биле су живе, блиске и непосредне. Али обнова српских држава, прво теократске Црне Горе, па онда и кнежевине Србије, била је једна од геополитичких последица похода руских армија ка југу, ка Медитерану, Босфору и Дарданелима. Повратак крстова на куполе Свете Софије постао је главни циљ целокупне спољне политике Руске империје. Из те чињенице проистицала је цела историја Балкана, па и Срба, све до 1917. године.
Стварање Црне Горе под Светим Петром Цетињским и Његошем и настанак Србије под Карађорђем и Милошем, било је могуће захваљујући војној, финансијској и духовној помоћи Русије. Можда би ове српске државе биле обновљене и уз помоћ Венеције и Аустрије. Али о томе шта би било кад би било, не можемо ништа са сигурношћу да кажемо. Упркос горким тренуцима које му је Русија била приредила, Свети Петар Цетињски је у свом тестаменту проклео сваког ко би покушао да Црну Гору одвоји од Русије. Рукоположење Његоша у петроградском Преображенском саборном храму било је управо последица свести о целовитости једне, Православне цркве. Упркос Карађорђевим покушајима да за судбину Србије заинтересује Аустрију, Француску, Британију, једина Велика сила која је устаничкој Србији пружила стварну подршку и у њу послала војску била је Русија. Карађорђе, вечито незадовољан бројем њених војника у Србији, на крају је у Русији пронашао уточиште.
Сва велика национална постигнућа Срба остварена су српском памећу и храброшћу, али уз помоћ Русије: аутономија, независност, уједињење. Да би се у томе уочио удео самих Срба, довољно је упоредити их са Бугарима; они су, заиста, слободу добили из руку Руса, 1878. године. Кнез Милош се за аутономију Србије изборио уз одлучујућу помоћ руског оружја и дипломатије, без опаљеног српског метка, захваљујући руско-турском рату 1828-1829. године. Ни његови односи са Русима нису били хармонични. Поготово се то није могло рећи за потоњег српског кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље, који су се огренули западним силама. Кнез Милош се, потом, вратио на власт као покајани русофил.
Кнез Михаило Обреновић ће, за одлазак Турака из српских градова, моћи да захвали дипломатској подршци Русије и Француске. Независност и ослобођење четири јужна округа стечени су у рату, раме уз раме са Русима, у време кнеза Милана Обреновића, 1878. године. Сенка Сан-Стефана пореметила је, међутим, српско-руске односе све до 1903. године. Кнез и потоњи краљ Милан увешће Србију у табор германских Централних сила. Владавина два последња Обеновића, упркос несумњивим успесима у унутрашњим реформама, биће обележена ратним поразима и дворским скандалима. Против себе имали су масовно русофилско расположење Срба, артикулисано у политици Народне радикалне странке и њеног вође Николе Пашића.
Србија краља Петра I Карађорђевића вратила се савезништву са Русијом. Преко ње биће успостављене и везе Србије са Француском и Британијом. Економски потпуно зависна од Аустро-Угарске, Србије се у Царинском рату исчупала из њеног загрљаја. Русија је стајала иза Балканског савеза из 1912. године. Србија и Црна Гора тада су ослободиле Стару Србију и Македонију. Само је Русија подржала Србију када је у Београд стигао аустроугарски ултиматум 1914. године. Британија је била спремна да је препусти судбини. Подршку Србији и улазак у Велики рат, цар Николај II, његова породица и земља платиће најскупљом ценом. Срби нису заборавили ни његов одсудан захтев савезницима да Србе 1916. године, на обалама Албаније, коначно приме на своје бродове и тако спасу од сигурне пропасти. Може се рећи да је Николај II доносио одлуке у складу са својим виђењем руских интереса и потреба. Ипак, он је 1914. знао да Русија није била спремна за рат. Светитељски култ руске царске породице данас је, по свему судећи, јачи међу Србима него у самој Русији.
Иако је царска Русија уништена 1917. године, Срби су успели да остваре заветну идеју ослобођења и уједињења, макар и у југословенској државној форми. Настанак Југославије био је једна од последица пропасти царске Русије. Она до свог краја није хтела да прихвати југословенску идеју и уједињење Срба са иноверним Хрватима и Словенцима. Британци су, међутим, већ деценијама заговарали такву врсту уједињења, у којој би српска русофилија била обуздана превлашћу римокатолика и муслимана. Таква држава требало је да буде део ланца земаља које би обуздавале Немачку и њене савезнике, али и спречавале продор Русије ка јужној и централној Европи.
Срби су већ у 16. и 17. веку научили да је Русија била империја са својим интересима и потребама. По њихове националне, ујединитељске циљеве посебно су били опасни тајни споразуми о поделама интересних сфера на Балкану, које је Русија склапала са западним силама. Ипак, све до 1917, по војној, дипломатској и материјалној помоћи коју је пружала Србима, са њом није могла да се упореди ни једна Велика сила – Аустрија, Француска, Британија, Немачка или Италија. Напротив, Француска је све до 19. века била најближи савезник Османлија у Европи. Такву њену улогу у 19. веку преузела је Британија. Она је, у исто време, била главни пријатељ Хабзбурговаца. Ендемска русофобија у овом земљама подразумевала је и србофобију, јер су Срби били виђени „мали Руси“. То ће се привремено и делимично променити само у доба два светска рата.
У епохи СССР-а и Југославије све ће се променити. Совјети су у Југославији с правом видели део кордона који су њихови непријатељи, Британци и Французи, подигли како би их обуздавали. Срби су брзо разумели да је Совјетски Савез био непријатељ Краљевине Југославије. То ће се само потврдити када она буде примила преко 40.000 руских „белих“ избеглица. Њихов допринос српској култури и међусобном упознавању два народа биће, наравно, непроцењив. Руско-српске наклоности чак ни тада нису избледеле.
После 1917. године Срби су поверовали у савезништво Француске, Британије и САД. Да су тада, без царске Русије, остали потпуно сами, схватили су тек у Другом светском рату, када их је Британија (потом и Америка), дословно искористила и препустила режиму Јосипа Броза Тита. Црвеноармејци су 1944. гинули на улицама Београда, заједно са партизанима, за разлику од англоамеричких пилота који су српску престоницу, са безбедне висине, разарали на сам Васкрс. Српске русофиле, који су, после Британије, СССР-а и САД, одиграли кључну улогу у успону комуниста на власт, Тито је збрисао после 1948. године. Његова држава биће остварење старих британских планова. Чак је и Стаљин био преварен.
Упркос чињеници да су се дигли на оружје против нациста онда када је готово цела Европа била прегажена и окупирана, да су ратовали са нацифашистима у два масовна покрета отпора, да су претрпели геноцид и да су убијани на ужасније начине него Јевреји, Срби су, после 1944. године, третирани као државе које су поражене у Другом светском рату. Подељени су између пет република и две аутономне покрајине, које ће закључно са 1974. стећи атрибуте посебних држава. Народи који су Хитлеру давали СС трупе и чији су припадници починили геноцид над Србима (Хрвати, босански Муслимани, Албанци), награђени су територијалним проширењима (Хрватска на Јадрану и у Барањи), сопственим републикама и покрајинама (при чему је косовским Албанцима обећаван статус републике и уједињење са Албанијом).
Англосаксонци, од 1948. године главни покровитељи Титовог режима, наставили су са истом политиком према Србима и онда када су се определили за разбијање југословенске државе и претварање република и покрајина у посебне државе. Поражен у Хладном рату, СССР је престао да постоји. Морално, економски и војно ослабљена Русија послушно је следила диктате победничког НАТО пакта. Руска историчарка Јелена Гускова показала је колико је несрећна, па и преварна, била политика Козирјева и Јељцина према Србима. За разлику од Немачке, САД, Британије и Француске, у ратовима 1991-1999, Русија ипак није била непријатељ Срба (прича коју данас упорно понављају и режим и део опозиције у Србији, да је она тада продавала оружје Хрватској, показала се као измишљотина хрватских служби, намењена управо изазивању раздора и изоловању Србије, овде). За тему овог чланка није неважна чињеница да је Русија, за време ратова и упркос санкцијама, снабдевала Србију гасом, који ова тада није могла да плати (овде).
Чим је, у добу Владимира Путина, започела обнова руске самосвести, економске и војне моћи, Русија је јасно одредила и своју политику према Србима. Она се, умногоме, вратила обрасцима из доба од 16. до раног 20. века. У томе је обнова предањског, православног наслеђа два народа, одиграло важну улогу. И Руси и Срби сада су тежили да изађу из положаја потчињености и распарчаности, у који су доспели са разбијањем СССР и Југославије. У напорима Србије да стекне руску подршку, један од кључних тренутака била је управо продаја већинског дела власништва НИС-а Гаспром њефту. Помоћ Русије показала се кључном, упркос дефетизму великог дела српских елита, у борби за одбрану Косова, Метохије и Републике Српске. Да ли ико може да верује да би, без подршке Русије, та борба потрајала до данашњег дана?
Данашњи свет више није униполаран као крајем 20. и почетком 21. века. Од три суперсиле данашњице, САД, Русије и Кине, две према Србима воде пријатељску политику. Русија је у Украјини ушла у одсудну битку, после које ништа више неће бити исто. Њена победа у том рату значиће почетак прекомпоновања односа снага и Европи. Србија и Српска су данас у врло тешком положају, са НАТО трупама на својим територијама, опкољене чланицама НАТО пакта. Чињеница да Србија није приступила режиму санкција према Русији донела јој је наклоност Русије, али и неповерење, па и непријатељство НАТО земаља. Оне се спремају за нови Drang nach Osten и у својој позадини неће трпети тачке руског утицаја. Разумно је да у таквим условима, поучени својом историјом, Срби морају да избегавају сваку конфронтацију. Али, по коју цену? Да ли се мир заиста мора плаћати деловима сопствене територије, Косова и Метохије? Шта следи после прекидања веза са Русијом, после пресецања гране на којој Србија седи? Да ли ико озбиљно верује да би опредељењем за НАТО, ЕУ и САД Срби сачували своје право на голи опстанак? Зар ЕУ (Немачка и сателити) и Британци отворено не кажу да су њихови главни услови – признање независности „Косова“ и гашење суверенитета Републике Српске (Трампове САД су подједнако изричите када је реч о Косову, али не и по питању Републике Српске)? Да ли су ове земље испуниле обећања, дата пре него што је Србија, на своју срамоту, предала своје ратне команданте Хашком трибуналу? Шта су добиле Јељцинова Русија или Северна Македонија од политике потпуне послушности пред НАТО државама?
Раскид Срба са Русијом значио би брзи и коначни губитак Косова и Метохије и гашење сваког суверенитета и слободе Републике Српске. То би олакшало политику напуштања Косова и Метохије, коју Александар Вучић отворено води од Бриселског споразума из 2013, али и подривања Републике Српске које је јасно видљиво од успостављања посебних односа Бањалуке са Москвом и њеног најновијег приближавања, уз блогослов Москве, Вашингтону. Тираде београдских режимских и опозиционих медија против Русије по правилу су зачињене нападима на Милорада Додика. Као да Бањалука, за разлику од Београда, успева да пронађе своје место унутар најновијег процеса америчко-руског приближавања. Београд је за то време, непоколебљиво, на немачко-британском „европском путу“. Зоран Чворовић са пуним правом примећује да су се напредњаци вратили идејама свог првог идеолога, Радоша Љушића, сажетим у његовој чувеној изјави да „није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско“ (овде и овде). Покушавају ли они то да наклоност Трампа, који их отворено сумњичи за подршку својим противницима на изборима 2024, задобију сукобом са Русијом и отвореним опредељењем за НАТО? Зар Вучић још 2017. није изјавио да би „Србија уласком у НАТО решила велики део својих проблема, али би то било против воље 75 одсто народа“ (овде)?
Оно што нас у догледном времену чека није, како упозорава Душан Пророковић (овде), „европеизација“, него судбина Пашињанове Јеременије. Раскол између Србије и Српске довешће, пре или касније, до заједничке пропасти. У Београду мало ко разуме да ће гашење Републике Српске бити увод у разарање Србије. Последица раскида са Русијом и напуштања Косова и Српске биће наставак распарчавања српског народа, коначно претварање остатака Србије и Српске у економске и духовне колоније Запада, њихове плодне земље и вода у пустињу и рудну јаловину. Асимилација Срба у Црној Гори, Хрватској и Македонији биће убрзана. Срби ће, на овај или онај начин, учествовати у рату НАТО против Русије, који би сасвим сигурно довео до уништења земаља учесница. Раскид Србије са Русијом, који се данас назире, био би, зато, политички ирационалан и морално недопустив.
