Милан Ружић

Студент је постала титула и ја јој се клањам

16.03.2025.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Помпезно најављивани 15. март у Београду је прошао и заиста је био величанствен. Студенти су опет изнели захтеве које нико не испуњава, парадирали са националним обележјима и отвореним срцем, показали завидан ниво пристојности и бескрајну доброту, а онда на крају све очистили. Исход оног насилног дела ког смо се сви плашили јесу напади на студенте са кровова зграда каменицама и код једног од факултета, као и сада већ фамозни напад „звучним топом”.

И ево, већ 16. марта сви су подељени на очаране и разочаране. Спадам у прву групу и објаснићу зашто.

Прво морамо обратити пажњу на три аномалије у нашем политичком животу пре него што искажем због чега сам очаран студентима и 15. мартом.

Наиме, сведоци смо ових дана да је највећа аномалија овог друштва у ствари привид власти Српске напредне странке која се овде још увек одржава само медијским спиновима и употребом силе на различите начине. Чланови владајуће странке, па чак и коалиције, су сатерани уз зид и знајући политичаре, неће презати од прелетања, издаје, али ни од насиља било које врсте које могу да организују. Медијска моћ знатно опада, јер су студенти направили велики информативни рат у ком су на једној страни они са друштвеним мрежама, а на другој све остале медијске куће. Не рачунамо Н1 и Нову С, јер оне преносе само оно што се уклапа у њихову уређивачку политику и што од њихових репортера има улогу да направи неке нове звезде чије речи имају јавну тежину, најпре политичког типа.

Друга аномалија тиче се опозиционих политичара. Гледали смо по разним снимцима да опозициони политичари у скупштинама градова, на локалним нивоима, почињу отворено да се супротстављају владајућим структурама, али искључиво на погрешне начине. Уместо да сакупљају доказе које ће изнети на судове или током заседања, они се претварају у СНС-овце из Марићевих емисија и јавно вређају припаднике владајуће странке (на шта им ни ови не остају дужни), чак и на оном најнижем нивоу од ког би се постидела и Карлеуша која позива ректора, а није сигурна ни шта је то, да поднесе оставку.

И трећа аномалија тиче се наших интелектуалаца од којих се можда само два или три нису дискредитовала током ових студентских месеци. Сви остали су показали завидан ниво политичке, интелектуалне и моралне импотенције. Како они који су студенте називали другосрбијанцима, плаћеницима и издајницима, тако и они који су покушали баш преко леђа студената да се испну на бине и политички отежају на јавној сцени.

Сад кад смо обрадили аномалије, барем неке од оних које су највидљивије ових дана, вратимо се на 15. март и највеће протесте у историји ове земље. Небитно је да ли је било 800.000, милион или милион и по људи, а свакако није 60.000 или 107.000 како кажу власти, али битно је рећи да је у питању број који се не сме игнорисати.

Елем, многи су јуче прижељкивали неку врсту обрачуна са влашћу, па чак и Вучићев силазак са исте. Наравно, студенти нису очекивали ни једно ни друго. А шта су студенти хтели, многи се питају. Па овако, с обзиром на то шта и на који начин студенти чине, може се објективно доћи до две врсте разрешења. Прва јесте вероватнија, а то је да се услед бројности протеста у све ово умешају странци, а чак 27 држава је преносило протесте, и изврше неку врсту притиска на владајуће структуре у Србији. Сви ће се питати зашто странци… Па зато што сви у земљи тврде да је судство под шаком СНС-а. С те стране имамо три нимало наивне победе студената.

Две се тичу Лауре Ковеши, румунске тужитељке која се налази на челу Европског јавног тужилаштва, независне институције ЕУ, задуженог за истраживање, гоњење и подизање оптужница за кривична дела која штете буџету ЕУ. Она ће испитивати аферу са респираторима и пад надстрешнице у Новом Саду, наравно, са аспекта проневере средстава ЕУ.

Трећа победа, иако мала, нимало није наивна, јесте грешка у корацима коју је начинио Информер вешћу да ће током протеста Румуни пљачкати станове по Београду на шта је већ реаговала амбасада Румуније тражећи извињење за овај тежак дипломатски инцидент.

Ове победе показују да све структуре власти праве велике грешке у слепој одбрани од студената који их ни не нападају.

Друга врста разрешења била би можда нека врста револуције у оном класичнијем облику, али мислим да то нашој деци не пада на памет.

Деца су изабрала рат симболима и гандијевски обрачун. Тиме се само наизглед ништа не постиже, а сведоци смо наведене три победе и никада раније виђеног уједињења већине народа. Власти имају једну велику замерку на студенте, а то се тиче њихових блокада факултета… Опет грешка у корацима власти, а победа студената… На који начин?

Знамо да деца која су сада на улицама нису ишла у школу две године због корона-мера које је управо доносила ова власт учествујући у светској игри страха и обмане истим. Дакле, неки од њих су пропустили две године основне школе, неки средње, а неки факултета. Стога, ова деца су била ван система две читаве године и као што можемо видети, нису пропатила од недостатка социјализације и знања. Можда је баш тај период када су била искључена из система довео до тога да имају сада овакве ставове и да њихови поступци показују завидан ниво пристојности и зрелости. То само може значити да систем толико не ваља да одступањем од њега деца постају боља, политички и социјално освешћена. И то је још један од бруталних показатеља колико актуелна политика није добра, или барем није функционална и колико ова држава вапи за реконструкцијом система прављеног по капиталистичким мерилима.

Можда студенти ништа не покушавају насилно да учине, јер су схватили да смо ми народ одрастао на предањима из епских јуначких песама, али су разумели да није крв покретачка снага свега у тој литератури, него реч и част. Ова деца су продуховљена верзија Срба, господственија, демократичнија, емпатичнија и светлија верзија . Можда они протесте праве да би барем неким данима у седмици на улици били окружени истомишљеницима и барем у тим тренуцима живели у неком друштву које виде као своје.

Зашто они „неће урадити ништа више од овога”… Зато што више од овога није ни могуће. Схватате ли ви да је цео државни поредак ојачан корупцијом и буразерским везама распарчан шетњама младих људи. Па ја се не сећам да је тако нешто урадио било који политичар са својом странком. Не можемо рећи да њихово деловање није политички ефикасно. Свакако да јесте, а то што сад не постоји ниједан политички елемент који би прилетео да доврши причу о „напредној” Србији, то не може бити њихова кривица.

Оно што сигурно знам јесте да већ четири месеца не попушта онај бескрајни осећај поноса што су нам деца испала далеко боља од нас, што разумеју и помажу све око себе, што чине жртве које могу да чине у складу са својим годинама и положајем, што смо због њих проплакали сваког дана од децембра гледајући њихове поступке који враћају веру у човечанство. Јесте, неки много паметнији или „паметнији” људи од мене, можда и на истој страни, довешће све ово у питање дајући своја тумачења и показујући своју памет за тастатуром јалови да учине ишта друго до да глуме политичке аналитичаре у друштву ком нису никада ничим допринели. Магови исправног размишљања који својим деловањем по поткастима покушавају да изнађу пут до Марићевих фотеља и позиција саветника министара. Они који би да увек критикују, а ништа да кажу први, јер ризикују да буду исправљени или стављени на стуб срама. Они које тренери последње убацују у игру, јер ништа не знају, али на крају знају да причају зашто смо изгубили 3:0.

И нека их. Нека и мене, нек се брукам тиме што мислим да имамо најбољу децу на планети. Децу која имају свој циљ и начин борбе, па ма колико он био дечји или „неефикасан”. Деца која су показала да су свесна своје историје, своје снаге. Деца која нам примером показују да је и нека непотребна жртва ипак жртва због које се човек мора поштовати. Она деца која бране одрасле и која стоје испред нас кукавица да храброшћу и срцем мењају нешто што смо ми упропастили. Звучим ли патетично? Наравно! Зашто? Зато што је човек у преломним тренуцима историје увек патетичан! Патетична је и цела руска литература, па боље и нема.

И хвала деци што су зауставили своје школовање да би нашла времена нас да науче нечему што смо одавно заборавили, а што је Србе увек красило – љубави, емпатији, саборности, поносу, смирености, снази и памети. Али немојте се преварити да њихову смиреност и добро срце потцените, јер гнев добрих људи може да сравни планину. На крају крајева, они су јуче могли узети по грану и оборити државу за десет минута. Зашто нису? Зато што они знају да је ово њихова држава и да сте и ви на власти, иако лоши према њима, ипак њихови сународници. Дакле, они имају силу која је потребна, а нису је применили. То је разлика између кукавице и човека. Човек штити свет од себе.

Децо драга, један захвални патетични писац, и сам у души дете, који је пред вама говорио, са вама плакао, са вама се смејао, шетао, тврди да сте ви чисти планински извор поред ове усмрделе баре оковане жабокречином и не дозвољавате да у њој останемо жедни.

Газећи овом земљом од града до града, прегазили сте све поделе и мржње овог народа. Нико на вашем путу није остао имун на вашу доброту, неочаран вашом храброшћу и незагрљен вашим рукама. Не дозволите никоме да вас убеђује да своју чистоту мењате политиком, јер нисте испунили нечије жеље. Испуните своје, јер ова земља свакако остаје вама. Не остаје вам много, али ћете ви од ње направити много више од онога што је она сада. Захваљујући вама реч „студент” није само вратила свој сјај, него је постала титула и ја јој се дубоко клањам.