Матија Бећковић

Страст за слободом исцрпли смо у борби за слободу

23.09.2016.

Наш народ нема великих традиција са слободом. Слобода је вековима била неостварен сан. Наш национални хоби је борба за слободу. Сву страст за слободом исцрпли смо у борби за слободу.

Веровали смо да је слобода: држање говора о слободи, обећавање слободе, подизање споменика слободи, борба за слободу, сећање на борбу за слободу.

Слободу смо исписивали великим словима и замишљали је као велики митинг на коме ће се, уз музику, заставе и јака обезбеђења, говорити о слободи.

Ми смо ослобођење изједначили са слободом. Пошто смо се ослободили, нисмо знали чега бисмо се још могли ослободити. Мислили смо да сви сањамо о истој слободи, истом хлебу, истом оделу, истој песми, истој жени. Хтели смо слободу која би нас ослободила мисли, брига и рада.

Слобода није државни празник. Слобода није један дан у години. Слобода није једна мисао о слободи. Слобода није једна слобода.

Слобода није једна огромна, јединствена, прописана, загарантована слобода. Слобода није она света, недостижна илузија, то је много малих и различитих слобода.

Стручњаци за слободу нису сигурни да ли је народ дорастао овој количини слободе. Слобода је дошла знатно раније него што се претпостављало. Будућност је, такорећи, тек почела, а слобода све више узима маха. Слобода постаје све опаснија.

Они који нису насели искушењима ове слободе, врло су забринути. Они се плаше да ће слободе бити много. Таква слобода превазилази њихове представе о слободи. Она се појављује тамо где је нису сејали. Њу је све теже контролисати.

За њих су јеловници по кафанама преопширни. Дезени, разноврсни до апсурда, врсте голубова бесмислене. Количина књига нескромна. Они не воле дилеме. Излози их нервирају могућношћу избора. Свако пуши шта хоће и колико хоће. Ни новине више нису једне једине. О истој ствари говори се на три различита начина. Лутрија неконтролисана: људи сумњиве прошлости добијају премије. Радио испуњава жеље непроверених људи. Лептир машне су у слободној продаји. И труднице су почеле да улазе на предња врата. Хаос. На суђење се позивају сведоци. Новине објављују исправке. Знање узима маха. Једино се верује чињеницама. Траже се докази. Верује се свакој истини.

Чувара слободе је све мање, а слободе све више. Ко ће нас чувати од слободе? Шта ће бити с нама?

Постоје теоретичари који тврде да је много знања, много лепоте, много правде, много слободе – опасно за опстанак оне бивше, праве, велике слободе, која нас је грејала као фатаморгана. Ова слобода је проста и банална према оној, светој слободи.

Таква слобода многима тешко пада. Они немају смисла за ту слободу. Они не верују у слободу о којој нису консултовани. Плаше се злоупотреба. Они сањају о томе да се њихова слобода послушно извршава. Они су за чист посао, етикете и прописе.

Кад су укинуте визе, они су очекивали да ће цео народ отићи у иностранство. Кад је уклоњена ограда испред Скупштине, уплашили су се да прости народ не линчује посланике.

Они не воле кад народ бира. Они мисле да би народ између кифле и мекиња изабрао мекиње. Зато му треба дати само једно или друго.

Они мисле да је аполитично изабрати најлепшу девојку само зато што је најлепша, најбољу песму само зато што је најбоља, најспособнијег директора зато што је најспособнији, најјачег боксера зато што је најјачи. Они за све траже праве побуде и крајњу сврху.

Они прижељкују још један рат за слободу. Не могу да се помире са слободом ради слободе. Будућност и слобода за њих су исто. Слобода ће увек бити само циљ.

Они више воле да буду борци за слободу него да су слободни.