Милош Ковачевић
СТИЛСКA ПРЕРЕГИСТРАЦИЈA У ТОХОЉЕВИМ ПРИПОВИЈЕТКАМА
ПРОФ. ДР МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ (Фото: С. Гарић)
Мирослав Тохољ је без сумње један од најпознатијих и најзначајнијих савремених српских приповједача. Од четрнаест до сада објављених жанровски различитих књига (романа, приповиједака, есеја, разговора, преписки, историјских студија) три су збирке приповиједака: Апотекаркин рај и мушке ствари (Сарајево 1981), Мала Азија и приче о болу (Бањалука 2002; Београд 2003), и Венчање у возу (Београд 2007). Сада се ево пред читаоцима, у избору самога аутора, у најзначајнијој књижевној едицији Републике Српске, у Просвјетином колу, појављују и изабране Тохољеве приповијетке, са насловом посуђеним од једне у избор уврштене приповијетке: Врста која изумире[1]. Избор чини четрнаест приповиједака, из посљедњих двију Тохољевих збирки[2], које су цјелином непосредно или посредно посвећене посљедњем рату у који је био увучен прекодрински, илити босанскохерцеговачки корпус српскога народа, с тешким посљедицама по цјелину српскога народа.
Ове изабране Тохољеве приповијетке, како је то у њиховој рецензији добро уочио Марко Недић, чине двије врсте приповиједака, у које су „пројектоване две стварности и два изабрана времена о којима се приповеда, али и две врсте функционисања књижевног текста. У првој групи су наизглед стандардне ратне приче, са непосредно датим ратним ситуацијама и њиховом перцепцијом у доживљају наративног субјекта, који је истовремено сведок, учесник или саучесник описаних догађаја. У другој групи, у причама с почетном мирнодопском основом, оствареним по принципу наративног и значењског контраста са ратним причама, у доживљај предратне, а поготово послератне стварности, учитавају се доживљаји и искуства рата, па се и оне, у ауторској, читалачкој и херменеутичкој перспективи пре виде као део нужног предратног и послератног историјског усуда којим су трајно обележене судбине изабраних књижевних јунака него као приче са руба ратних збивања. Обе врсте прича, међутим, остварене су јединственим експресивним прозним стилом, који поред ратне драме као своје тематске и значењске подлоге, постаје један од највидљивијих знакова распознавања рукописа Мирослава Тохоља међу савременим српским писцима“.
Потпуно тачно а необразложено запажање о Тохољевом „јединственом експресивном прозном стилу“ – тражи своју потврду, образложење, тражи критеријалне стилистичке показатеље. А ти су показатељи бар двоврсни. Једни се темеље на анализи микростилистичких, унутарреченичних и реченичних структура. Такав би приступ прозним Тохољевим карактеристикама заправо био приступ лингвoстилистички, са издвајањем стилема као експресивних конститутивних јединица текста, без непосредне анализе текста као цјелине. Једну такву анализу „језичко-стилских особина приповиједака Мирослава Тохоља“ већ смо извршили на корпусу збирке приповиједака Венчање у возу (Ковачевић 2013:37–80). Лингвостилистичка анализа Тохољеве приповједачке прозе потврдила би, на примјер, да је Тохољево проза засићена врло експресивним фигуративним стилемама, што више него репрезентативно потврђују сљедећи примјери различитих Тохољевих стилских фигура и тропа:
Хтела је да зна, пре него се стриц опрости с душом, где да заснује брачну хумчицу. (Сиротица); Дани су се утапали у кишу као спужва у проливено сирће. (Сиротица); Пријао ми је суви хлеб, увијен у крпу попут новорођенчета (Врста која изумире); Нике гаси транзистор. Ослушкује. Од нагле тишине титра ваздух код рефлектора, као површина воде у коју је бачен опушак. (Мрак и стабла јече); Посматрао сам то витко и лепо тело обучено у старомодну одећу (Врста која изумире); Уграбио сам најзад прилику и узео реч, и одмах запазио како ме пажљиво посматрају два плава ока девојке коју ћу овде звати Липа моја Стане. (Врста која изумире); Писци се понекад, истина, пресвлаче у ликове из својих књига, услед извесне бојазни, нелагоде или стида (Врста која изумире); Када се галеб разлакшао на моје теме и сви то опазили, сем мене?! (Врста која изумире); Јест да је женска памет увек леђима окренута чињеницама (220); У околини Вишеграда, на источним падинама Суве горе, у правцу планине Стари Влах, само лулу дувана јужније од Добруна – објашњавао сам матурантима – таворио је у оно доба заселак Илиновићи који се данас назива Златником. (Колац); Заљубила се као дете, тамо на острву, зацопала у блиског рођака по материнској линији, и једног лета, за њим, заталебана попут јарета, допељала у континентални планински венац, настанила се поред дотичног рођака, његове венчане жене и законите дечице (Врста која изумире); У мамин стан и у мој живот довела га је Лала, мамина много, много млађа другарица из „Инвест-инжењеринга” (Медвеђа шапа); То су глупости које окују глупе и јалове. Шта би слабијем соју вредела милост соја од њега стотину пута надмоћнијег, шта поверење?! Милост немогућа, поверење излишно. Шта цвећу вреди дивљење магарца који га пасе?! Шта ли жалосном мравињаку лепота коња који га је згазио! (Две кћери без оца) и сл.
И наведени су примјери довољни да покажу да је за Тохољев прозни израз врло карактеристична фигуративност: он радо експресивност израза темељи на употреби поређења, метонимије, метафоре, еуфемизма, перифразе, синонимије, зеугме, реторичког питања, да споменемо само неке од фигура за које потврде напријед наведосмо. А то је само дјелић фигуративних израза заступљених у Тохољевој прози. Фигуративност се, наиме, код Тохоља протеже на све типове језичких јединица: од фонама, преко лексема до реченице, што ће рећи да Тохољев израз карактеришу и фоностилсемсеке, и морфостилемске, и семантистилемске (тропичке) и синтаксостилемске јединице. Стилематиност и стилогеност, што ће рећи уз стилиситичку форму језичких јединица и њихова употребна естетска вриједност, посебно долазе до изражаја у Тохољевој употреби глаголских облика. Тохољева је проза ризница експресивне употребе глаголских облика, што није ни чудо ако се зна да се наративност на језичком плану прије свега и најочигледније огледа у наративној (приповједачкој) употреби глаголских облика. А међу тим облицима врло су фреквентни и двоструко маркирани имперфекат и имперфекатски плусквампрефекат, за чију потврду наводимо тек неколицину примјера:
Између нас лежаху изгубљене године као дете двоје богаља што се у витлејемској ноћи узалудно теше. (Врста која изумире); Речи што се осипаху са страница Деспотовљева романа подсетише ме још једном на обавезу у погледу светосавскога алманаха. (Књижевно вече); …док Мијо Јурин лежаше на „мизерни”, некој врсти голог боровог понта, застрт пешкиром као неки уразумљени владалац. (Врста која изумире); Древни ратници у вртлогу бејаху голи (Сиротица); Клокошница, има ли неко такво место; чини ми се да га помињаху у ратним извештајима. (Две кћери без оца); Неприлично је да вам кажем како је звах, како је на њене уши ословљавах, скарадна је реч у питању (Две кћери без оца); Једва сам успевао да задржим сигурност да су ствари око мене оно што одувек мишљах да јесу. (Две кћери без оца); Многи од оних …. из сасвим конкретних разлога подупираху Акимову намеру (Катил); Речи што се осипаху са страница Деспотовљева романа подсетише ме још једном на обавезу у погледу светосавскога алманаха. (Књижевно вече) и сл.
Прибор за бријање – стрина га беше затурила у свом цегеру, и моје папуче (којих се накнадно сетила) спустио сам на лим нахткасне. (Сиротица); На последњим, празним страницама једне од књига – оне коју још не бејах читао, открио сам нечију логичку вежбу. (Медвеђа шапа); Прибор за бријање – стрина га беше затурила у свом цегеру, и моје папуче (којих се накнадно сетила) спустио сам на лим нахткасне. (Сиротица); Беше изабрала угао испод прозора, где спустисмо и сандук крај којег седосмо. (Сиротица) и сл.
Имперфектом Тохољ изражава доживљену трајну прошлу радњу. Њиме се по правилу и изражава радња чији је очевидац или учесник био сам приповједач. Будући трајна, та се радња неријетко контекстуално преображава у категорију стања. И управо у тим ситуацијама Тохољев имперфект је и семантички и стилистички најдоминантнији: њиме се на својеврстан начин карактерише неки лик или ситуација, тако да радња глагола контекстуално, а захваљујући форми имперфекта, добија статус стања као „трајније или пратилачке карактеристике“. Тако најчешће у датим контекстима имперфект има значење блиско квалификативном, што се нарочито уочава по томе што су те карактеристике евокативно присутне и у времену приповиједања. Као да се имперфектом изражена карактеристика приписује субјекатским појмовима ако не као иманентна онда свакако као веома значајна за његову карактеризацију.
Са имперфектом је код Тохоља директно повезана употреба плусквамперфекта. Јер, од двију морфолошких форми плусквамперфекта – перфекатске и имперфекатске – код Тохоља се готово искључиво сусреће „имперфекатски“ плусквамперфект, што не треба ни да чуди с обзиром на већ споменуту чињеницу да је имперфект код Тохоља врло чест у употреби, и то како онај од глагола бити, тако и онај од пунозначних глагола. И управо та чињеница „имперфекатском плусквамперфекту“ даје статус стилистички маркираног у односу на „перфекатски плусквамперфект“. Имперфекатски плусквамперфект по правилу је творен од свршених (перфективних) глагола, тако да се њиме исказује неактуелност резултата радње у садашњости. А то је за саму причу, за нарацију врло битно. У односу на имперфектову трајну доживљену прошлу радњу, плусквамперфектова дожиљеност тиче се најчешће претпрошле, „давнопрошле“ радње, тако да се при наративној употреби плусквамперфекта готово увијек наглашава и семантичка компонента доживљене евокативности.
Употреба имперфекта и имперфекатског плускавмперфеката двоструко је маркирана: најприје компонентом доживљености, а потом и статусом литерарности. Имперфекат, сам или као компонента плусквамперфеката, готово да се данас и не употребљава ни у једном од функционалних стилова изван књижевноумјетничког. А и у књижевноумјетничком је тематски условљен: везан за изражавање и опонашање „библијског“ стила. Код Тохоља, међутим, нити има библијских тема, нити има библијског стила, али је употреба имперфекта и имперфекатског плусквамперфеката врло фреквентна и веома експресивна. Зато та употреба и отвара питање статуса књижевноумјетничког стила, односно специфичности књижевноумјетничког текста у односу на све друге типове текстова.
Књижевноумјетнички текст се, наиме, и на макростилистичком, што ће рећи на плану књижевноумјетничког стила као цјелине, од свих других функционалних стилова разликује по једној врло значајној, само њему иманентној особини – по поступку пререгистрације. Термин пререгистрација (енг. reregistration) први пут су 1990. године употријебили Р. Картер и В. Неш (1990). У англистици се, наиме, умјесто у словенском свијету распрострањеног термина функционални стил, најчешће употребљава термин регистар, тако да се под термином пререгистрација подразумијева могућност употребе било ког функционалног стила, односно регистра, у књижевноумјетничком тексту. Поступак пререгистрације подразумијева прилагођавање функција некњижевних функционалних стилова (научног, разговорног, административног, публицистичког) и/или његових подстилова и жанрова умјетничкој и естетској функцији књижевног дјела. Постајући дио књижевноумјетничког текста, нелитерарни функционални стилови и/или њихови жанрови повинују се умјетничкој као основној функцији књижевности, постајући интегрални елементи језика књижевности. Укључењем нелитерарних функционалних стилова у књижевни ти стилови мијењају своју основну функцију, усложњавајући структуру и значење самога књижевноумјетничког текста. Преузети некњижевни елементи у књижевноумјетничком тексту добијају нове карактеристике проширујући његов семантички и стилистички потенцијал. Такав прерагистрацијом усложњен књижевноумјетнички текст постаје репрезентант језика у цјелини, али не језика заснованог на комуникативној него језика с поетском као примарном језичком функцијом.
У овим изабраним Тохољевим приповијеткама поступак пререгистрације показује се једним од доминантних стилистичких поступака структурисања књижевноумјетничког текста. Овдје ћемо зато покушати указати на најкарактеристичније типове пререгистрације реализоване у Тохољевим приповијеткама. А почећемо с анализом употребе најдоминантнијег од функционалних стилова у највећем броју књижевноумјетничких прозних дјела, у чему ни Тохољ није изузатек, а то је разговорни стил.
Употреба разговорног стила у Тохољевим је приповијеткама прије свега у служби карактеризације ликова језиком, што ће рећи диференцијације ауторског и говора ликова. Ауторски говор у Тохољевим је приповијеткама досљедно екавски. Ауторски говор представља екавску стандарднојезичку норму савременог српског књижевног језика. Тај екавским изговором маркиран ауторски говор укључује у себе и неуправни говор, који је у ствари ауторски препричани, интерпретирани директни говор, или друкчије речено аутором опосредовани туђи говор. Неуправним говором само се, дакле, препричава садржај управног говора, при чему изостају његови емоционално-експресивни елементи, тако да у првом плану није сам исказ говорника, колико то како тај исказ схвата аутор текста.
Насупрот ауторском и неуправном говору, говор ликова исказује се формама управног говора. А управни говор представља дословно репродуковани говор некога лица изражен самосталном – простом, независносложеном или зависносложеном – комуникативном реченицом или исказом и уведен у текст ауторским ријечима (конференасом или ауторском дидаскалијом)[3]. Да би се диференцирао од ауторског говора, управни говор као говор лика ортографски се маркира у писаном тексту, јер се од ауторске компоненте преко које се уводи у текст одваја или цртом или наводницима, што је најчешћи случај и у Тохољевим приповијеткама, с тим да Тохољ ортографско маркирање говора лика, осим на два наведена начина, врши и употребом курзивног писма:
– Убрани, Боже! – шаптала је кроз слане сузице (Сиротица); – Е, за тај викенд ћу бити баш у Берлину! – рже мазгински Бањанин. (Први снег); „Разумите, виша је сила!”, углас су извикивали (Пустош); „Што, будала, не погледах регистрацију” – изусти најзад, сам за себе, прекорачив све разлоге за оклевање. (Пустош); Слева је бајта у којој седе Мик, Десо и Јакић. „Зашто Бунџована зову Бунџован?” – чуди се Десо. „Добровољца?” – зевне Мик. „Сам се тако зове! Бунџић Јован. Бунџован. Питаш зашто магарац има уши” – смрси. „Па и Бунџић му је надимак!” – настави Десо. „Очигледно, промашио си професију” – преврне се Мик на другу страну. – „Требало је да си матичар или удбаш.” (Мрак и стабла јече); Родбински односи мртвих прилично су компликовани, њихово клупко данас ретко ко уме размрсити. Ако бих ја у заовин, зар би њему ишло у гроб с пасторком, а да свекрву сместимо уз свекра и ђевера?! Веровала је да се у томе сналазим. (Сиротица) и сл.
Управни говор служи Тохољу прије свега да представи карактеристике говора ликова, посебно још ако су оне нестандарднојезичке, тј. ако одражавају или дијалекатске, или супстандардне, или какве друге специфичне нормативне или нормативно спорне особине, које с једне стране диференцирају српски књижевни језик што га репрезентује ауторски говор од ненормативног језика дијалекатског или супстандардног типа, или пак ког другог нормативног или ненормативног изговора (ијекавског или икавског), који репрезентује говор појединих ликова:
„Одвратна су” – узјогунила се одједном Липа моја Стане – „дица познатих и могућних јуди! Шта друго, већ да флертају! У трећој години Брацина слика у новинама! Ћаћа га вуче за ушеса – за рођендан и, хај, у новине! Да сам имала његово мисто, да су мене сликавали како ми Тито предава књигу, бар бих нешто постигла у животу!” (Врста која изумире); Нисам поштено ни одступио од тенде, на свега два корака, а чујем Мија Јурина Липој мојој Стане: „Јема ли вишка коју гумицу? Триба ми за балуна на парангал!” (Врста која изумире); „Деда Вуле, и ја сам рођен у избеглиштву” – као да се нагло сетио Бунџован. – „Оца су Немци стрељали на Бањици. Кева ме крстила у цркви Светог Александра Невског, она је негде на Дорћолу, али ја је никада нисам видео.” (Мрак и стабла јече); А онај човек огрнут изанђалом јакном од смеђег платна сличног кожи надносио се у унутрашњост кола и клинца, тог мајушног Синишу, благо руком милујући његово чело и веђе, не без разметљивости ословљавао са „борац мој”: „Хајде, борац мој, немој кукати! Стићи ћемо. Да се не плашиш, зар да те ћаћа остави.” Титулом „борац мој” ословљавао га је чак и када је мали убрзо сасвим малаксао: „Синке, борац мој, пробуди се! Погледај ме! Синке, куку мени!” (Пустош); Али дух је [тетка Божану] није напуштао, шегачила се на рачун Софијиних неспоразума са изговором африката: „Нечу да живимо у Бечу! Хочу да бежимо у Фочу!…” (Медвеђа шапа); „Мислим да свако до нас“, усмеравао је песник Ного разговор према поетичким питањима, „кад мјерка да ли да прочита какав критички текст о поезији, прво дијагонално баци поглед на стихове који су цитирани“ (Књижевно вече) и сл.
Разговорни стил и разговорни језик представљен управним говором показује први степен белетризације некњижевноумјетничких стилова или жанрова[4]. Разговрни стил и/или језик употријебљени су из естетских разлога – ради карактеризације ликова језиком неподударним језику аутора. Али су још увијек строго ортографски диференцирани.
Сљедећи, појачани степан белетризације разговорног стила представљеног управним говором Тохољ остварује ортографским недиференцирањем управног и ауторског говора. У овој збирци приповиједака у моделу управног говора Тохољ, наиме, неријетко не наводи ортографске маркере туђег говора, тј. говора лика (наводнике или црту), али наводи ауторску дидаскалију (конферансу) и говор лика, творећи на тај начин уведени слободни управни говор:
Намргођена као да ће нас то спасти, али и као да даје пример како се треба опходити и у коликој мери показати учтивост, казала би: Тебе! (Сиротица); Док спава – кришом је појашњавала стрина – обилази логоре, слуша цику стража и послуге, тврди, Боже заклони, да више нема живог Француза, све их, убрани Боже, гурнули у сумпор и креч. (Сиротица) ; А ти, молићу те – говорила је – изокола разговарај с њим, испитај где би желео да га сахраним. (Сиротица); И још ћу те молити, кад сазнаш, да саставиш говор пошљедње поште, а ти ћеш га, кад буде, и прочитати. И да ми возну карту – казала је – купиш за ујутро. (Сиротица); Руцкој је говорио мирно, војнички трпељиво, сабрано и претерано логично: Знате, пријатељи, питање вође је по много чему чудна и осетљива ствар. (Распети на Кавказу, 84); Па да ми, Мали, бришемо?!, позвао је, и дечко је климнуо саглашавајући се са нечим што, у сваком случају, није разумео. (Последња верзија); Ти ћеш код Матере, саопштио је Малом и ћушнуо га у провинцију, (Последња верзија); Пожелео је да запали, но посегавши за џеп, схвати да нема цигарета. Хцете, просим, „Спартичку”?!, развукла је трафикантица; опазио је лице кроз прозорчић и, ишчекујући, сети се: није казао какве цигарете заправо тражи. Пан хце „Спартичку”, „Ембе”, „Марлборо”?!…, журила је жена да разреши недоумицу. (Последња верзија); Овде смо сви једнаки, сви једнако уљудни… Уђе, ево, жена с дететом, сви углас: Пустајте жену са дететом! Пустајте. Дубљи, мушки гласови, одају осећање кривице што су ту а не тамо где би (дезертерчине наше лепе!) требало да су. Крештави и промукли, женски гласићи (увек се нађе жртва којој ће бесконачно прежвакавати „свој случај”), пиште: Пустај жену! Пуштај, када кажу. И жена с дететом се пробија кроз мрку гомилу, а на лицу јој, гле, смешак – још једино што светли у овој тами. (Дневник једне жене) и сл.
Употребом уведеног слободног управног говора ствара се визуелно јединство текста: на ортографском се плану изједначавају ауторски и управни говор, тако да ортографско-текстуални план представља еквивалент говорно-дискурсном плану, јер и у једном и у другом једину разлику управни према неуправном говору успоставља преко експлицирања ауторске дидаскалије, е да би се њеним навођењем идентификовао говорник по правилу неподударан са аутором. Појачани степен интерференције управног и ауторског говора, а самим тим и белетризације разговорног језика или стила, постиже се употребом неуведеног слободног управног говора, који настаје изостављањем двију од три нужне компоненте синтаксичког модела управног говора. У њему се наводи само говор лика (‘неауторов’) говор, али изостаје и његово ортографско маркирање и ауторска дидаскалија или конферанса:
Убрзо, вести утихнуше, знак да ствари иду у нежељеном смеру. А онда, бап, фронт пао; гром из ведра неба. Е ти јебем тишину која нас обавија! Може ли се преболети губитак? Око подне, јавише, стижу и избеглице, остатак конвоја приспеће пре ноћи. А да ли је она претекла? (Сиртоица); Мали је, изгледа, рањен, просу се глас наоколо. Клинца, биће, жестоко дохватило. Претерујеш. Дај, Боже! Куд баш сад? Једно зло никад не стиже само. Боље дајте да нешто смислимо. (Пустош); Не разумем да се то уопште дешава извиђачу. Умеш ли, кукавче, извући осигурач? Или хоћеш да ти језик њиме вешају и жива те соле, као димљену вешалицу? (Први снег); Једне суботе, снужден и зачаран, попео сам се на ферибот. Остајте збогом! Нисам понео чак ни торбу с личним стварима( Врста која изумире); Па добро, говорио сам себи, негдашњи матуранти данас су паметни људи, било је шта је било. Кад, ђавола! Ти си тај и тај? Јесам. Устани! Устанем. Лези! Легнем… А који сте ви? Нисам морао ни да питам. (Колац) и сл.
Неуведени слободни управни говор најчешће се своди на компоненту управног говора у структури ширег дискурса ауторског говора. Дискурси са слободним неуведеним управним говором код Тохоља увијек припадају хомодијегетичким приповједачким дискурсима. Будући да ти дискурси подразумијевају наратора као учесника догађаја, формом слободног управног говора Тохољ жели представити кохерентност ситуације, па зато унутар ње правописно и не диференцира типове говора обједињене наратором као доживљајним ја. Та потреба да се управни говор ортографски не разликује од ауторског, тј. да се представља у ортографској форми ауторског говора – још већу стилистичку вриједност има у контекстима у којима слободни неуведени управни говор има статус реплике дијалога. На комуникативном плану реплика дијалога може се тумачити као управни говор са имплицитном или изостављеном ауторском дидаскалијом (конферансом). Говорну реплику као „крњи“, неуведени управни говор, Тохољ често употребљава и то не увијек једнообразно нити с истом функцијом. Тако је, нпр. у причи „Први снег“ структурно-стилска доминанта управо реплика дијалога у форми слободног управног говора:
Добро, Кучило, шта знаш о маљутки?
Знам, пуковниче!
Шта знаш?
Све!
Да ми се, онда, јавиш сутра, јасно!
Само, пуковниче, да вас питам…
Питај, Кучило.
Да ме пустите бар два дана кући?
Што да те пустим?
Јер треба да се оженим, пуковниче.
У реду, али два дана, је ли јасно?
Јасно, пуковниче.
И Ћућило оде, а потпуковник Бањанин и не трепне због тог што га регрут унапреди у пуковника. (Први снег).
Жеља за ортографским поистовјећењем дискурса приповиједног и доживљајног ја код Тохоља посебно долази до изражаја у дијалошком смјењивању типова туђег говора. У тим дијалозима Тохољ комбинује моделе ортографски маркираног управног говора (говора лика) са моделима слободног уведенег и неуведеног управног говора. У случајевима када је један од говорника и наратор, нараторов се управни говор реализује као слободни уведени (рјеђе) или неуведени (чешће) говор, који ћемо при навођењу истаћи курзивом, док се саговорников говор представља или потпуним моделом управног говора, или пак ортографски маркираном репликом, као нпр.:
– И, молим те, зар су ти онолике књиге остале?!
Остале.
– Е, куку за живота! (Сиротица);
„А, Ви сте новинар?” – упита ме једаред Шеки.
Ко Вам је то рекао, мили мој Побуна?! – зачудих се. (Врста која изумире);
„Велиш, долазила ти је у посету.”
Долазила је. Не баш често.
„Нисте се због тога разишли?!”
Не само због тога! Спалила је моје затворске рукописе које сам јој предавао док би ме грлила у присуству чувара.
„Је ли могуће!?”
Али, то је најмањи грех, јер и онако сам све само за њу писао.
„Тренутно, знаш ли, где је она? Отресло је, негде у иностранству!?”
Не знам где. (Врста која изумире);
Не бих се смео заклети који је дан, али ја сам код куће, у свом кутку. Јутро је ведро и хладно, по прозорској фолији нахватало се иње. Вани чегрћу рафали, повремено се огласи бестрзајни топ, бонаца такорећи. Војводин интервентни батаљон негде на задатку. Унапред се радујем тренутку када ће да се врате. „Камо нам, Пасусе, добровољци?!” Ено их, рећи ћу, распети на Кавказу. (Распети на Кавказу) и сл.
Као што се види, реплике дијалога које припадају приповједачу као доживљајном ја нису правописно маркиране као управни говор; све су у форми слободног – уведеног или неуведеног – управног говора. На тај начин Тохољ не само прагматички и језички него и ортографски уједињује приповједачко и доживљајно ја, остварујући на тај начин и на плану форме и на плану семантике стилистички врло изражајне структуре. Наведеним се поступком белетризације ствара привид језичко-ортографске јединствености и недјељивости ауторског и туђег говора у оквиру хомодијегетичког приповиједања.
А то интерференцијско јединство ауторског и управног говора остварује се и у случајевима укључења дијелова управног говора у ауторски говор. У питању су синтаксичке конструкције (реченице или везани текст) с фрагментарним цитатом или фрагментарним управни говором. Овај тип говора подразумијева дословно наведени дио говора лика укључен у структуру ауторског или неуправног говора. Фрагментарни цитат код Тохоља је врло чест и увијек ортографски маркиран наводницима:
А Мијо Јурин? Четрдесет осму, лето у којем ће на Мију Јурином „испробавати струју”, неће ли најзад признати како је осмометарком намеравао да „бижи Стаљину”. Трбушаст и сисат, танких ногу и шије, сед и сунцем бакарисан, већи део дана проводио је на „изби од мурве” прогонећи муве пластичном лопатицом превезаном комадом жице, вајкајући се како се домицилни рој уопште „не смањава”, већ ојачава летећим дивизијама које предузимају инвазију на мију уриновску кужину и „избу од мурве”. (Врста која изумире); Средином јуна још су извештавали да су положаји одбране у доњим крајевима „чврсти и стабилни”, знао сам до тад да је моја несрећна стрина жива. (Сиротица); Тек тада постадоше разложне жалбе које је малочас изрекла, то како су је гађали из противавионског топа док се прикрадала Сохици, како су јој руке натекле док је „једва код чатрње на Тулуму пристигла пратеж и запутила се куд и они”. (Сиротица); Један закржљао и јуродив младић, ког су овде крстили надимком Побуна, а ја га прекрстио у Шеки – јер свиме је, можда чак несвесно, опонашао некадашњу истоимену југословенску фудбалску звезду – био је моје друштво када се сви остали разиђу и Липа моја Стане обилази старо друштво пристигло откуда све не – „шјору Суботичанку која се примистила код Јозовице”, „барба Иванка и јегове”, „младомисника Флора Франова који у прву идућу недеју у Светом Мартину даје младу мису…”, и кога, кога све не. (Врста која изумире); Дане и ноћи у заветрини Двора потрошио је Ћале преживајући попут овна бајате залогаје својих греха. С ногу извесне „мале Рајке” ципелице су „отпадале” док би „улетала у постељу”; „дете, а у детета торба за тројицу”. Опањкавао је неку несрећну Наталију што беше „хладна као змија”, величао облике и једрину млечних жлезда извесне студенткиње која је његовим прохтевима удовољавала искључиво ту поред бањског језерцета певушећи му након тога како је то „језерце наша највећа тајна”. Спомињао „гружанску половњачу” (Две кћери без оца); Сутрадан, мало пре ужине, приспео је мој Босанац и донео вест да је минуле ноћи Ћале „одвалио”. (Две кћери без оца) и сл.
Овај тип белетризације Тохољ врло често и радо користи. У односу на све друге типове говора, овај говор најјасније показује како се остварује јединственост текста и кад се у њему препознају међусобно нејединствене компоненте. Визуелно овај тип говора дочарава прелазе с једног на други тип говора, али и пишчеву способност да помири њихове искључујуће компоненте стварајући јединствен и кохерентан текст као мини модел приче. И прича је, попут дискурса са фрагментарним цитатом, текст у коме се разлике повинују „сличностима“, које су конструктивно начело сваке приче. У свим случајевима у питању су конструкције које М. Бахтин, назива хибридним, а које представљају „исказ који по својим граматичким (синтаксичким) и композиционим обележјима припада једном говорнику, али у којем су стварно помешана два исказа, два говорна манира, два стила, два ‘језика’, два смисаона и два вредносна видокруга“ (Бахтин 1989:63).
Висок степен белетризације туђега говора у књижевноумјетничком тексту подразумијева и употреба недословног управног говора. Тај се тип говора остварује када се у синтаксичкој конструкцији управног говора дословно не преносе све говорникове ријечи. У случајевима када је комуникативно ирелевантно навођење одређеног денотата, тај реферанцијални дио исказа, који може бити исказан било којим реченичним чланом сем предиката, може се супституисти замјеничким јединицама (замјеницама и замјеничким прилозима) неодређене референцијалности. Тада се умјесто референтног садржаја у говору лика, при његовом преношењу у управном говору само упућује на његово постојање, чиме се остварује деиктичка цитатност, која одређену преводи у неодређену референцијалност. А та деиктичка цитатност по правилу се остварује редупликацијом деиктичких лексема (замјеница или замјеничких прилога), као нпр.: тај и тај, тако и тако, то и то, тада и тада, ту и ту и сл. И код Тохоља ће се наићи на белетризацију разговорнога стила употребом недословног управног говора:
Успут, поневши се као савестан гост, изјавила је како ће ујутро назад, како она, нити ико њен, није од тих што колач донесу а два поједу, сем тог мора пчеле савити с паше пре студени, пре него их ухвати слáна, унајмити камион, није шала четрдесет кошница снети с падина, сад не сећам се које планине, ту и ту, где ће неко (рекла је и како се тај зове) врцати мед, јер врцаљку, за живота, стриц и она нису стигли да набаве. (Сиротица).
Потпуна белетризација управног говора као основног израза разговорног стила и језика постиже се творбом слободног неуправног говор (или неправог управног говора). У том типу говора дошло је до потпуног уједињења ауторског и управног говора. У литератури о овом типу говора (в. Ковачевић 2012:28–31) готово се унисоно констатује да је он тешко разграничљив од ауторског говора, и да он има елемената и синтаксичке категорије и стилистичког поступка. Слободни неуправни говор увијек представља стилско двогласје, јер он у себи „мијеша“ особине говора аутора и говора лика, тако да омогућава „органско и складно спајање туђег унутрашњег говора са ауторским контекстом“ (Бахтин 1989:79). Он је, уз то, особина само књижевноумјетничког прозног стила, тако да је његова употреба најбољи и недвосмислени показатељ потпуне пререгистрације и белетризације управног говора као израза разговорног језика и/или стила, чему су потврда и сљедећи (микро)дискурси слободног неуправног говора у Тохољевој збирци приповиједака Врста која изумире, с тим да ћемо у издвојеним примјерима за падежни или глаголски облик лица из слободног неуправног говора, будући да је он „најграматикализованија“ диференцијална црта овога и управнога говора, у загради са стрелицом реконструисати конкурентан облик лица из управног говора:
Телефонираће [→ телефонираћу ], одлучио је, успут (Последња верзија); Наиме, пре извесног времена писао му је колега са неког француског универзитета; омилио му [→ ми ] – пише – овај посао, па се обраћа [→ обраћам] свим југословенским мисионарима од Канаде до Монголије и најљубазније их моли [→ молим] да, јави ли се прилика, учине препоруку у његову [→ моју] корист код универзитетских и дипломатских представника, остављајући себи да се заложи код утицајних веза у отаџбини. (Последња верзија); Освежавао га је и миловао ваздух по затиљку, око ушију, уз врат. Шта да учини [→ учиним], питао се, куд да крене [→ кренем]. Да тражи [→ тражим] пут до собе? Да се, ипак, јави [→ јавим] пану Покорном? (Последња верзија); Причао ми је уважени литерарни посленик како је развргнуо познанство са једним од познатијих критичара спазивши га међу присутнима на књижевној вечери у част писца у чије списатељство је сумњао. Шта ће овај [→ ћеш ти] ту?! Због чега је [→ си] себи дозволио да се упушта [→ упушташ] у процес који јесте у завршној фази, али није завршен? Зашто се излаже [→ излажеш] утицају неодмерених и претераних похвала око којих се концентришу речи пригодних бесеђења? Шта ће му [→ ће ти] значити све те уштројене или перверзне досетке? И цењени колега је раскинуо однос учтивог уличног поздрављања и отпоздрава с реченим критичарем, све док није уследило драгоцено сазнање да су дотични писац и критичар у блиским родбинским односима, али да не деле исти естетски колач. (Књижевно вече) и сл.
Једна од најсуштаственијих структурних особина слободног неуправног говора јесте ненавођење ауторске дидаскалије, а самом тим и зависног везника (јер ако нема дидаскалије, не постоји могућност навођења везника). Уосталом, зато се он и зове слободни (ослобођен је обију иманентних компонената основног модела неуправног говора: и везника и управне клаузе). Међутим, како и напријед наведени примјери из Тохољевих приповиједака показују, постоји могућност да се редукује само везник а да остане дидаскалија (конферанса). По правилу се и ова форма преношења туђег говора подводи под слободни неуправни говор. Тако се реализација слободног неуправног говора без везника а у форми с дидаскалијом наводи као једна од структурних – терминолошки неразграничених – варијација слободног неуправног говора. Подтипу слободног неуправног говора који је по својим структурним карактеристикама подударан моделу неконекторског неуправног говора (јер у свом саставу има и дидаскалију и препричани исказ лика), а по својим стилистичким особинама – будући да представља „стилско двогласје“ – подударан моделу правог слободног неуправног говора у потпуности одговара термин полуслободни неуправни говор. Разлика између полуслободног неуправног говора и правог неуправног говора у томе је што се прави чешће од полуслободног користи за преношење унутрашњег говора лика, а полуслободни много чешће од правог за преношење изреченог говора лика с уједињеном тачком гледишта аутора и лика. Код Тохоља се, како наведени примјери показује, овај тип потпуно белетризираног управног говора остварује у обје варијанте: и као слободни и као полуслободни неуправни говор.
Управни говор као дословно репродуковани говор некога лица у блиској је вези са појмом цитатности, јер би се он могао дефинисати ка дословна репродукција говора лика. У књижевној теорији се та два појма доводе у везу[5], мада се никад ни у теорији цитатности, ни у реперезентологији као науци о типовима туђег говора не изједначавају, што се види већ по самој дефиницији цитата упоређеној са дефиницијом управног говора. Цитат се, наиме, рјечнички дефинише као „дословна репродукција одломка из каква текста“(Ораић Толић 1990:9). Цитатност је тако својство интертекстуалности који подразумијева „цитатни контакт између два текста“, при чему се у књижевности, сагласно учењу Виктора Шкловског у оквиру његове теорије онеобичајења или очуђења (руски: остранение), одређује „као ‘ново виђење’ или очуђење туђег текста у оквиру свога“ (Ораић Толић 1990:10). Из тих разлога цитатност је незаобилазан поступак у процесу стилске пререгистрације, односно белетризације некњижевноумјетничких текстова. Цитатност на најбољи начин показује нову умјетничку функцију преузетога текста, функцију коју дати текст или његов дио нема мимо контекста књижевноумјетничког дјела. Ако се цитат традиционално одређује као „дословни навод неодређене дуљине преузет из једног дјела и смјештен у друго с јасним назнакава ‘гостовања’ (прије наводним знацима, а сада чешће посебним типом тискарског слога или издвајањем с увлакама)“ (Бити 1997:32), онда су управо те „назнаке гостовања“ најуочљивији показатељи ортографске сличности и/или подударности цитата и управног туђег говора. А то показује и употреба цитата у приповијеткама Мирослава Тохоља. Тохољ, наиме, бројне цитате преузете из жанровски различитих по правилу некњижевноумјетничких текстова ортографски најчешће издаја наводницима, а осим њих, користи се, истина рјеђе, и курзивним маркирањем, као нпр.:
На последњим, празним страницама једне од књига – оне коју још не бејах читао, открио сам нечију логичку вежбу. „Тврдња испод ове је лажна!”, а испод: „Тврдња изнад ове је истинита!” Са занимањем сам пратио разраду коју је непозната рука оставила на хартији: „Зашто парадокс? Гдје он извире? Свака од двије тврдње, узета за себе, није необична. Проблем настаје у међусобном односу њиховог смисла. Један аутор га назива чудесном петљом.” (Медвеђа шапа); Ево шта је 3. септембра 1914. у свом ратном дневнику записао Крста Соколовић, телеграфиста војводе Степановића: „Наша Ужичка војска по заузећу Вишеграда успешно наступа даље у Босну. Делови ове војске који су прешли Дрину код Бајине Баште после јаче борбе заузели су Пашино брдо и даље наступају ка Сребреници.” Затим 14. септембра исте године: „Врховна команда јавља: наша Ужичка војска наступа ка Власеници.” Два дана касније: „Наше су трупе допрле до Јаворине и Коришта.” Дан касније: „Наша Ужичка војска данас је водила бој на положају Кориште–Плоча–Краљева гора јужно од Власенице и после упорне борбе разбила је непријатеља. Предњи делови ушли су у Власеницу. Само пред крилом наших трупа непријатељ је оставио на бојишту преко пет хиљада лешева.” (Катил); Раније сам помишљао да вешање повежем с каснијим сличним призорима. Да лик Калина љубавника доведем у блиску везу с једним од атентатора на бечког надвојводу, оним момчетом са Пала. Такву мисао наметао је опис нађен код Јевђевића, непосредног сведока завере. „Своје последње слободне дане Грабеж је провео на Палима, у најлепшем крају шумовите Босне, под историјском пећином Новаковом. у најлепшем крају шумовите Босне, под историјском пећином Новаковом. Био је нада и понос у породици честитог свештеника и родољуба из оближњег Подграба. Недељом би с планине силазили мрки горштаци поповој кући и слушали Трифкове приче о Србији, о ратовима и слободи. Мек и искрен у дотицају са сељанима, није их само волео, него и поштовао. Неколико недеља касније лежао је у оковима у сарајевској тамници, а Пала више није било…“ (Књижевно вече); Опкорачио је цедуљицу, на њој се графитни траг оловке уобличавао у спора и одвећ правилна слова која је уложени труд чинио свечаним, тужним. Јавите се пану Покорном. (Последња верзија); Дохватила је кључ са пулта и, обишавши лифт, пењала се уз степениште. Погађао сам да је смештена у соби на првом спрату. Након бесмисленог дана, журила је да бар ноћ испуни смислом – сетих се на врху степеница једне реченице из неке од твојих приповести. (Врста која изумире); Утрнем светло, урушим се у себе, и слушам како у тами певуши вашу синоћну песму: Блескај, Бабуна, кечетом / Пој, гора темна, пој, вода / Најнапред иде пред четом / Јован Бабунски, војвода… / Просуше огањ клетници / Сила их камен посело / Извика Јован: „Четници, / фрлите бомбе во село!”… (Две кћери без оца) и сл.
Текстови или дијелови текстова цитатно пренесени у Тохољевим приповијеткама губе своју примарну функцију (дневници тако немају двеничку функцију, цитиране „логичке вјежбе“ губе улогу разрјешења логичких недоумица, опис живота једног од сарајевских атентатора није преузет ради његовог портретисања и осликавања тога времена и сл. Сви ти цитати сада су компоненте текста приповијетке с наглашеном књижевноумјетничком функцијом. Зато цитаност и има врло значајну улогу у процесу стилске пререгистрације небелетристичких текстова, али и додатне, другостепене белетризације цитата из књижевноумјетничких текстова. Код Тохоља се, међутим, цитатност не своди само на преузимање одломака других текстова, и њихово ортографско маркирање. Међу приповијеткама што их у овоме избору Тохољ доноси из перспективе теорије цитатности и теорије стилске пререгистрације без сумње је најзанимљивија приповијетка „Дневник једне жене“. Структурно гледано, само је уводни дио приче ауторски, дио који представља писца као аутора. У том дијелу сазнајемо да је аутора позвао “ телефоном познаник из Земуна и казао како за мене има нешто веома занимљиво“. И донио му је пронађену кесу у којој је била „једна женска торба“, а „оно чему је мој познаник желео да се на тренутак посветим“ из те торбе биле су „белешке те непознате несрећнице“. Ријеч је о биљешкама, које прави жена избјеглице из прекодринских крајева у једном од београдских склоништа „Црвеног крста“. Слиједи ауторски експресивни дискурс о односу према дневничким биљешкама непознате жене: „Шта, најзад, да кажем о рукопису, о врсти хартије, о пенкалу и фломастеру који се смењују? Не, након свега било би неумесно тумачити нечији бол уколико постоји шанса да он сам себе искаже“. И након њега одмах, без икаквих и ортографских назнака „гостовања“, слиједи комплетан текст дневничког рукописа као прича. Управо тај кратки уводни ауторски дио својим структурно-семантичким карактеристикама омогућује пререгистрацију дневничког рукописа: то више нису биљешке непознате жене о тегобама избјегличког живота, него врло успјешан књижевноумјетнички приповједачки текст Мирослава Тохоља.
Умјесто закључка као сумирања анализе поступака стилске пререгистрације у Тохољевим приповијеткама, чини се да је сврсисходније осврнути се на неријетко у приповијеткама екпслицитно изношено Тохољево мишљење о појединим питањима књижевности, међу којима се посебно издваја баш суоднос животне и књижевне стварности, или друкчије речено однос фактивности животне збиље и фиктивности књижевне стварности. У већем броју приповиједака, наиме, Тохољ у приповједачка питања укључује и питање статуса књижевника и књижевног дјела. Можда понајвише у причи што је посудила наслов цијелој збирци – у причи „Врста која изумире“. Ако је судити по теми којом се прича отвара и затвара управо су писци „врста која изумире“. Причу ће, наиме, Тохољ започети питањем о статусу књижевне истине, или пишчевог (не)обмањивања читалаца: „Моја првобитна професионална струка уопште није важна, одавно – ја сам само писац, неке од мојих књига сигурно сте читали. Сада, хтео бих да приметим како сте можда и у мом случају помислили: Боже, колико ли је ствари у свом животу овај човек измислио и на које ли је све начине обмањивао читаоце, нас који нисмо склони да опраштамо икоме и ишта!“ И након три примјера превођења властитих животних догађаја у причу, завршном реченицом приче аутор ће одагнати сумњу у (не)могућност поистовјећења животне факције и књижевне фикције, јер: „Јесте, писци понекад умеју понешто и да слажу. У страху да истину можда нико не би могао да разуме“ (Врста која изумире). Управо стилска пререгистрација намеће проблем разумијевања књижевне истине. То ће Тохољ експлицитно нагласити сучељавањем полицијског исљеђивања у вези са тумачењем књижевних интерпретација у причи „Колац“: „Шта значи, питали су [удбаши], то да потомци оних двојице теже с једне на другу страну, а када се састану да ће из дубине и мајка да оживи. Уметност, покушавао сам да се одбраним, није могуће свести у рационалне оквире. Када би нам то било дато, више и не би постојала разлика између новеле или романа, с једне, и полицијског извештаја, са друге стране. Саглашавали су се, али нису одустајали“ (Колац). А колико књижевна истина може изневјеравати животну, аутор показује у причи „Књижевно вече“, разматрајући идеју да у причи у настајању „лик Калина љубавника доведе у блиску везу с једним од атентатора на бечког надвојводу, оним момчетом са Пала“, е да би урођену тежњу српских непријатеља „да у обешеном Калином љубавнику са Пала обесе све нас скупа?!“, питајући се „трпи ли књижевност толики степен дисперзије?“ (Књижевно вече). У разматрању статуса књижевног текста и књижевне истине Тохољ ће се дотаћи и специфичног статуса и актуелног усуда српских писаца у начину сликању српске историјски условљене стварности: „Неретко су ми књижевни квазиклирици у својим радњама јавно замерали због ‘једностраног приступа’ стварности из које сам за последњег времена црпео мотиве приповести, и ја сам одговарао колико је умесно, све док нисам разумео да су ови заузели став да код српских писаца не сме да се нађе места каквој паралели из историје, да се раскошно рухо српске књижевности мора очистити од древних наноса, те да овдашњем човеку нису својствени карактер и психологија, осећање и мисао, у оном светлу у каквом га је књижевна уметност приказивала.“ (Катил). Треба ли и наглашавати да наведени Тохољев микродискурс најексплицитније показује колико је он као српски писац укоријењен у српској књижевној традицији, колико је утемељен у историјској и књижевној српској баштини, а истовремено колико је модеран у књижевнојезичким поступцима сликања српске историјске и савремене стварности.
Традиционалан а модеран, зато је најједноставнија и најистинитија оцјена ове Тохољеве приповједачке збирке о „врсти која изумире“. Да ли оној „врсти“ која је предмет свих прича, или пак оној која тај предмет књижевно обликује – за сваког читаоца остаће дилема, на коју се надовезује и додатна (не)дилема: Не ради ли се ипак о истој „врсти“, будући да једна без друге тешко да могу и постојати не само у животној него и у књижевној истини.
Л и т е р а т у р а
Бахтин 1989: Mihail Bahtin, O romanu, Beograd: Nolit.
Бити 1997: Vladimir Biti, Pojmovnik suvremene knjževne teorije, Zagreb: Matica hrvatska.
Ковачевић 2012: Милош Ковачевић, „О граматичко-стилистичком терминосистему туђег говора“, Српски језик, XVII, Београд, 13-38.
Ковачевић 2013: Милош Ковачевић, „О језичко-стилским особинама приповиједака Мирослава Тохоља“, Српски писци у озрачју стилистике, Београд: „Филип Вишњић“, Гацко: Српско културно и просвјетно друштво Просвјета, 37-80.
Картер, Неш 1990: Ronald Carter and Wаlter Nash, Seeing Through Language, Oxford: Blackwell.
Ораић Толић 1990: Dubravka Oraić Tolić, Teorija citatnosti, Zagreb: Grafički zavod Hrvatske.
[1] Мирослав Тохољ, Врста која изумире, Пале: СКПД „Просвјета“, 2016.
[2] 1. Сиротица; 2. Последња верзија; 3. Колац; 4. Пустош; 5. Мрак и стабла јече; 6. Распети на Кавказу; 7. Први снег; 8. Медвеђа шапа; 9. Погоди ко је погинуо; 10. Дневник једне жене; 11. Катил; 12. Врста која изумире; 13. Две кћери без оца, и 14. Књижевно вече.
[3] О свим типовима туђег говора који се спомињу у овом раду и њиховим синтаксичко-стилистичким карактеристикама говори се исцрпно у М. Ковачевић (2012: 13–38).
[4] Термином белетризација означавамо процесе и разлоге употребе некњижевноумјетничких стилова или жанрова у књижевноумјетничке сврхе.
[5] Уп.: „Цитат улази у сувремену теоријску расправу успоредо са запаноеуропском рецепцијом Бахтина 70. год.“, прије свега захваљујући томе што „знанственика с израженим интересом за ‘туђу ријеч’, ‘ријеч с одступницом’, двогласје, разнорјечје, слободан неуправни говор, пародију, феномене карневалесконог итд., Ј. Кристева у то вријеме представља као промотора идеје интертекстуалности“ (Бити 1997:32).
