Милан Ружић

Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину

21.03.2018.

Никада се ниједан Србин не може осећати добро говорећи о злочинима у Старом Броду, али је још горе и теже ћутати. Ћутање нас је коштало заборава преко шест хиљада српских жртава у Милошевићима и Старом Броду.

            У питању је место где речно дно више није покривено камењем, него Србима. Ово бескрајно модро пространство је једина тачка где Дрина тихо тече да не буди оне које је покрила. Бежећи од загрљаја ножева, људи су скакали у загрљај реке и она их је својом песмом уљуљкала у смрт, тачније у вечни живот.

            Ово је место величанствене лепоте, али и великог ужаса. Сва ова лепота је морала да гледа шта су локални муслимани и усташе радили Србима и од тада, она је нема, као што је нема и Дрина која хучи само узводно и низводно одавде док овде вечно стоји. Широко је корито Дрине на овом месту, али колико је оно, дупло више српских костију га је засуло. Овде се под водом налази темељ изграђен од српских лешева. На њему се само може градити сећање на оне који су овде свој живот изгубили прешавши тако међу мученике.

            На сутрашњи дан се догодио један од највећих покоља Срба икада и нека не чуди што је за тај покољ био изабран велики празник, по традицији оних који су нас убијали, а касније се називали нашом браћом. Изабрали су празник Светих Четрдесет мученика у Севастији, вероватно да би успели да претекну тај број, па су, заневши се у покољу, прешли и број од шест хиљада све их учинивши мученицима.

            Усташе су, убијајући, силујући и мучећи, говориле како све раде у име Христа, а њихово свештенство их је у томе подржавало. Како може бити исти Бог тај који тражи жртву и овај који за том жртвом од тада на овом месту плаче без престанка? Или је у питању то да је на овом месту управо Господ највише страдао, јер су звери убијале у његово име!

            Ако се икада Дрина излива и плави, знајте да је то зато што је сита српских жртава.

            Добро је да је овде никла спомен-капела која се са сваке стране види иако није на врху планине, већ у најдубљој долини највеће туге српског народа на овим просторима, али и на месту одакле је Србима небо одувек било ближе него са највише планине.

            Ми Срби не смемо заборавити Стари Брод, а ако се и догоди нешто тако, памтиће га Дрина и ове литице, јер су они сада једно са Србима и српском крвљу.

            А она једна порушена српска кућа одмах изнад Дрине није ништа друго до данашња Србија – урушена кућа народа који је овај злочин деценијама прећуткивао, а који се десио управо том народу.

            Пишем о Старом Броду данас, јер ми Срби имамо обичај да данас читамо новине од јуче, или да кажемо како нешто нисмо на време сазнали, па ме баш интересује које ће нам оправдање бити сутра, ако овај текст изађе данас, а ми се не сетимо својих страдалника и за њих се не помолимо.

            Опростите нам, мученици, што је ваше страдање прећутано. Сигуран сам да вам је то теже пало од самог страдања и од било ког ножа, метка, каме или дављења.

            Стари Брод није само једна зараван поред Дрине. У питању је ушће где се са овом моћном реком спаја њена највећа притока.

            Стари Брод је место на ком се српска крв улива у Дрину.