Филип Родић
Стара ситуација
СПЕЦИЈАЛНИ изасланик Европске уније за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак изјавио је 30. јуна да је „у односима Србије и Косова настала нова ситуација“ која је променила „планове и теме“ његове посете.
Та „нова ситуација“ је објављивање одлуке такозване Владе Косова о начину уласка возила са српским таблицама и грађана са српским личним документима на простор Косова и Метохије, као и о „пререгистрацији“ возила са таблицама које су издале српске власти.
Први промењен план је заједничка конференција за новинаре Лајчака и председника Србије Александра Вучића, на којој је представник ЕУ одлучио да се не појави изабравши линију мањег отпора. Два су могућа објашњења за ово. Једно је да Лајчак ништа није знао о намерама Приштине из које је управо допутовао у Београд, и да није желео да „необавештен“ и неспреман изађе пред јавност. Да ништа није знао о потезу Приштине посредно је рекао сутрадан, управо изјавом коју смо навели – да је „ситуација нова“ и да је „променила планове и теме“ – из чега произлази да је он посету планирао без тог, показало се, кључног момента. Да Лајчак ништа није знао, демантују, међутим, и портпарол ЕУ Петер Стано и његов претходни саговорник, такозвани премијер такозваног Косова Аљбин Курти, који је јавно потврдио да је Лајчак „обавештен о акцијама Косова када се ради о одлуци о реципроцитету за улазак држављана Србије на Косово и регистарским таблицама“.
У ОБА случаја – и да је Лајчак био потпуно „необавештен“, и да је знао, али да није очекивао објаву приштинске одлуке у време његове посете Београду – јасно је да су и Брисел, и Приштина потпуно дезавуисали „специјалног изасланика“ и оваквим поступком му забили нож у леђа изминиравши његову дипломатску акцију зарад оснаживања дијалога Београда и Приштине. Да ли би Лајчак дошао у Београд знајући шта ће му се десити? Мало је вероватно, али могуће је да би он пристао и на овакву бруку зарад велике плате коју прима и постао колатерална штета у несумњивом рату против дијалога.
Како у сваком злу има и нечег доброг, ово потапање Лајчака послужило је да Вучић коначно јавно отвори очи (уверен сам да их је приватно одавно отворио, ако су му икада и биле затворене) и јасно и гласно свима каже каква је заиста ситуација и с дијалогом, и са односом колективног Запада спрам Србије. Због тога многи сасвим исправно његово обраћање јавности у среду називају „легендарним“. Други, они који с једне стране никада ништа добро не виде у политици коју предводи Вучић, а с друге стране увек и за све криве искључиво Србе, у томе виде још један излив „Вучићевог зла“.
ЛУКСЕМБУРШКА телевизија Н1, на пример, изнова и изнова у својим информативним емисијама указује да „на северу Косова влада забринутост локалног становништва после изјаве председника Србије“. Чекајте, ови људи проблем не виде у (у најмању руку спорној) одлуци Приштине, него у председниковом реаговању. Косовски Срби су се узнемирили јер је председник рекао да им прети нова „Олуја“ и прогон што, како упозорава, Србија неће дозволити, а не због нових претњи из Приштине? Разумем потребу њихове дописнице из Приштине, етничке Албанке Зане Цимили да каже како решавање садашње кризе зависи од тога хоће ли „Београд настојати да заоштрава ситуацију, или ће им (косовским Србима) препустити да о томе (пререгистрацији) сами донесу одлуку“. Разумљиво је да једна Приштевка албанског порекла може мислити да Београд заоштрава ситуацију и да није Приштина та која би требало нешто да „препусти“ косовским Србима, али како имати такво разумевање за Србе, па макар и луксембуршке?
На истом фону наступа и заменица главног и одговорног уредника окупираног НИН-а Весна Малишић, која у луксембуршком студију изјављује да „не зна зашто је председник сада одлучио да подиже тензију око тога“ и додаје да се „иза тога крије притисак да се Заједница српских општина оствари“. А када је требало да „диже тензију“? Пре приштинске одлуке, или да сачека месец, два, годину? Крије се притисак за ЗСО? То је пресмешно и заиста мислим да не треба овде трошити простор за објашњавање колико је та њена тврдња бесмислена. Није пак бесмислена њена потпуна релативизација одлуке, намера и понашања „косовске стране“. То има смисла, али није добро и није јој на част. Немогућност стратешког, тактичког па и разумног размишљања Малишићева је показала и замерком Вучићу да је у говору прво „наступио драматично“ упозоравајући на „Олују“, рат, а онда додао да се криза мора решити дипломатски. А шта разуман човек треба да уради у тој ситуацији? Да игнорише реалну опасност од новог погрома, или да искључи пацифистички позив на мирно решавање проблема?
Ни Филип Балуновић из Института за филозофију и друштвену теорију не види никакав проблем ни у потезима Приштине, ни у колективном Западу овде оличеном у Бриселу, па верује да је то што ми сад „немамо куд“ последица тога да је Србија у последње две деценије водила искључиво „пасивну“ спољну политику. И то је пребацивање кривице на Србију. Из два разлога. Прво, није истина да је Србија била само пасивна. Доказ за то имамо и у Вашингтонском споразуму, где се (најмање) једна тачка односи на оно што је у очима САД и остатка колективног Запада једна превише активна спољна политика која је донела чак и потпуно неочекиване резултате, а то је лобирање за повлачење признавања независности Косова и Метохије. Други је што се Балуновићу и његовим истомишљеницима (да не кажемо сарадницима) сигурно не би допало да је Србија била још активнија и предузимала радикалније кораке зарад очувања своје суверености, територијалног интегритета и интереса. Ситуација је стара, само су неки детаљи нови.
