Милан Ружић

Шта за једног Американца представља Пећаршија?

08.02.2019.

До када више да слушамо о томе како ћемо можда добити део Косова? Како може нама ико поклонити део наше земље? Када се завршавају преговори који ће нам рећи колики део наше земље је наш, тачније, колико од наше земље није наше? Чак није у питању наша земља, већ наша колевка! Не знам за други народ који је продао своју колевку и напустио своју кућу!

У нашу кућу су се уселили они које смо у свој дом примили као своје, а сад нам га они отимају тврдећи да смо предуго остали у сопственој кући. Не дозвољавам да Србе који и даље имају храбрости да живе на Косову називамо онима који су га продали! Због чега наш народ на својој земљи и у својој кући живи као у тераријуму? Шта се догоди па странци дођу да заводе ред у земљи за коју пре овог задатка нису ни знали?

Шта за једног Американца представља Пећаршија? Како Италијану поверити Високе Дечане? Којим језиком Енглезу опевати Девич? Шта је Бањска за Мађаре? Шта је Србин за Америку, него препрека до освајања Косова?

Не смемо да се понашамо као да смо ми Косово од некога добили. Оно је наше док је Србије и Срба. Ко ће заборавити онолика силовања, покоље, пуцњаву, застрашивања, скрнављења, оборене гробове, пробијене главе, угажене утробе, крваве ножеве, силоване девојчице? Је ли све што се догодило била цена која се мора платити да би нам неко нешто узео? Да ли је демократија – дајте нам ваше, а успут и истрпите неки омањи покољ и прогон? Није демократија за Србе! Ми смо од те речи до сада само страдали. Куда је прошла демократија, тамо није остало ничега.

Како захтевати демократију у земљи у којој Господ води главну реч?

Зар има оних који мисле да ће ико своје порекло уступити неком другом? Какав се ово свет игра са опстанком једног народа?

Косово је место рођења Србије. Оно је тачка на планети на којој су Срби најближи Богу. За Србе је Косово исто што и ваздух. Не може се никоме објаснити како један простор некоме може бити највећа радост, најтежа туга, благослов и проклетство, колевка и ковчег, осмех и вапај, кућа и кланица, камењар и ораница, рај и пакао, храм и логор, песма и тужбалица и нада и безнађе.

Не постоје два Косова и две Метохије. Нема ни две Србије, иако сви тврде супротно. Постоји једно Косово и једна Метохија који су колевка и завет српског народа. Без њих, нема ни нас. Нећемо дати Косово, па наћи себи неко друго.

Ко зачепрка по косовској земљи неће наћи ништа под њом осим Срба. Оданде су се и глисте иселиле, јер под земљом од српских костију нема више места ни за шта. Ако не знате чија је нека земља, погледајте њена гробља и њене храмове.

Предавањем Косова и Метохије предају се преци и на тендер се ставља целокупна историја српског народа. Наш најважнији мит постаће спрдња народа који нема ни митове, ни историју, ни памет чим отима некоме светињу.

Није више важно спомињати Лазара, Милоша, Југовиће, јер су и Срби почели да сумњају у њих. У нашем народу је срамота бити свестан своје величине. Овде се не говори о Косову колико се говори о власти. Најважније је желети власт, а желети Косово је питање заосталости.

Док год има оних за које Косово и Метохија нису тема и који чекају да виде колико ће нам од њих одузети, до тада мора бити нас који смо свесни шта је Косово. Можда тако, кроз своју свест, сачувамо и место међу људима онима који се Косова одричу да имају

кућу у коју ће доћи кад се освесте.

Без Косова би нас било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети.

Одрећи се Косова, значило би прихватити лаж. Продати га, значило би купити карту у једном смеру ка провалији здравог разума. Предати га, значило би верност издаји.

Нека влада закон Бога, па шта год неко учинио Косову, нека Косово исто учини њему, па да видимо кога ће више заболети!