Код нас је проглашавање некога интелектуалцем засновано најчешће на нечему што је неко причао да је тај неки урадио. Интелектуалцима људи у Србији сматрају све оне који имају испред свог имена „проф. др“. Интелектуалцима сматрају и оне који су чланови Менсе. Чак сматрају интелектуалцима и политичаре и све академике.
Задивљујуће је како се код нас лако неко прогласи интелектуалцем, а живимо у земљи у којој нико никога неће похвалити како треба. Када овде за некога хоће да кажу да је паметан, не кажу тако, већ: „Није глуп!“ Након сваке похвале, следе три покуде уведене у излагање са „али“.
Шта је заиста интелектуалац? Интелектуалац је онај човек који поседује широк спектар знања, што би требало да је доказао у оквиру своје професије и додатног јавног деловања. Није најважнији коефицијент интелигенције, нити академско звање, као ни број појављивања у медијима. Најважније за интелектуалца јесу знање, аналитичност, независност, критика у корективне сврхе и изналажење потенцијалног решења за проблеме народа ком припада. Ако неко нема све ово, тачније, ако му ишта од ових пет ствари недостаје, онда то није интелектуалац који нам је потребан.
Доста је више проглашавања интелектуалцима свих чланова САНУ. Преко главе нам је људи који причају исте ствари на анационалним телевизијама са националним фреквенцијама у емисијама у којима су главне звезде водитељи. Превише пута смо били сведоци да су нам политичари само купљене главе спремне да раде за онога ко највише понуди, па их не бисмо смели мешати са интелектуалцима, јер, чим су у политици, недостаје им барем једна од горенаведених компоненти, а то је независност. Довољно смо проглашавали интелектуалцима људе који од свега што раде само добро владају речима. Број прегледа нечијих интервјуа на Јутјубу не говори ништа о томе да ли је неко интелектуалац или није.
Од интелектуалца се очекује да својим радом доприноси свом народу и да му нуди решење за проблеме који тај народ спутавају у нормалном животу. Стари Грци су своје интелектуалце за време ратова склањали на отрва како би неко могао да обнови државу након рата.
Код нас постоји много људи који су заиста они које можемо назвати интелектуалцима, али су они обесмишљени и њихово деловање је од стране власти и политичара уопште обесмишљено и подређено предизборним кампањама које никада не престају. Уместо да делују за добробит свог народа, они успевају да буду обманути и доведени у службу неколицине вештих политичара.
И данас видимо многе паметне људе који би могли бити носиоци препорода наше културе и националног идентитета који су посвађани међу собом због неких личних разлога, а его им не дозвољава да одустану од тих свађа са истомишљеницима, мислећи да би повлачењем испали кукавице, већ су још истрајнији у препиркама чији је једини резултат то да себе лишавају статуса интелектуалца, тачније, онога у кога народ гледа из рупе у коју су га отерали политичари који лоше тумаче историјске прилике и функције са којих делују.
Многи су се интелектуалци повукли са позиција на којима су једино могли да помогну и учланили се у странке мислећи да ће тако нешто учинити. Грешка!
Онај ко зна да ради свој посао, треба да ради тај посао и кроз њега да утиче на стварање свести о општем добру свог народа како би се из развијеног некада распламсао пламен примењивости те свести у више и конкретније сврхе.
Али, уместо тога, српски интелектуалци дозвољавају да буду поништени од стране оних људи који им нису ни до колена. Уколико су себи дозволили тај положај, да ли су заиста интелектуалци?
Све у свему, овде би сви све и одмах да мењају не разумевајући да су нам потребне главе које ће применити знање у циљу исправљања системских грешака, а то траје.
Међутим, наши људи мисле да су статирање у кадру код Марића, разбијање националног интелектуалног језгра на рачун ега и политичко уместо научног деловања услови да вас неко назива интелектуалцем. Нажалост, њима више од тог назива и не треба. То могу бити шести, седми, и који већ знак знак да није у питању интелектуалац.
Код нас је реторика победила дело, и Јутјуб је победио амфитеатре.
Ово ће бити једина земља у којој су интелектуалци као стубови националног идентитета искоришћени за малине, а не за кућу.