Желидраг Никчевић
ШТА ЈЕ ДУШИ НАЈДРАЖЕ?
Желидраг Никчевић (фото: С. Гарић)
Замислите стручњака за Црну Гору који ни један једини редак Његошев није прочитао, и уопште га не сматра важним за своје аналитичке мудролије. Да, тешко… Глупо. Безобразно.
А сад замислите стручњака за Украјину који је током редовног школовања у журби просто прескочио Николаја Гогоља. Никад чуо. И то му уопште не смета да блебеће о ничим изазваној агресији, јер је управо изгуглао неколико јучерашњих бибисијевих објава.
Неко је то већ рекао, можда чак и ја: велика руска књижевност је велика управо зато што је понекад прецизнија од самог живота. Што дуже траје сукоб у Украјини, све је јасније да је његова драматургија већ описана у „Тарасу Буљби“ – опростите што вас на тако егзотичан извор још једном подсјећам. Два вијека касније, малоруска трагична повијест пред нашим очима постаје стварност.
Ко је заборавио: прича се одвија у првој половини 17. вијека, Гогољ каже: „у полудивљем куту Европе, кад су сву јужну исконску Русију опустошиле и до земље спалиле неодољиве најезде грабљиваца. Кад је одвајкада мирни словенски дух био обузет ратничким пламеном те је настало козаштво – широк слободан мах руске природе, и кад су се сва поречја, бродови, стрменита и згодна мјеста поред обала напунила козака, којима нико ни броја није знао.“
Тарас има два сина – Остапа и Андрију. Момци се у та „згодна мјеста“ враћају из Кијева, на распуст, и отац их овако дочекује: „Да сте ми здраво, синови моји! Дај Боже да сте свакад срећни на мегдану, да бијете невјернике, и Турке да бијете, и Татарију; па кад и Љахи (Пољаци) почну што радити против наше вјере, да и њих бијете. Хајде, пружи своју чашицу; је ли добра ракија, a? A како се на латинском каже ракија?“
Остап радо одлази у рат, у Запорошку Сечу, тачно тамо гдје се и сад воде борбе. Шта знамо о њему? Храбар и принципијелан, помало свађалица. У борби неустрашив, али понекад прави тактичке грешке (баш као и данашњи заштитници Донбаса). Међутим, Остап сазријева пред нашим очима, постаје прави одрасли мушкарац. И јуначки умире страшном смрћу у пољском заточеништву. Без крика и јаука. Као достојни син свога оца, чувар традиције. Његове последње ријечи су: „Оче! Гдје си?“ – библијске, исте оне којима Исус позива свог Оца у Гетсиманском врту.
А млађи син, Андрија – такође згодан момак, али поводљив, скоро искључиво вођен осјећањима. Он се заљубљује у Пољакињу и изговара монолог који је и данас кључ свега што се дешава на Гогољевој вољеној и напаћеној малоруској земљи, у данашњој Украјини.
„Ко је рекао да је моја отаџбина Украјина? Отаџбина је оно што наша душа тражи, што јој је од свега најдраже. Моја отаџбина си ти! Ето моје отаџбине! И тебе ћу у срцу носити док сам жив, па да видим да ли ће те неко од козака одатле отргнути! И све што постоји за такву отаџбину ћу дати, продати, уништити!“
Ево га, чујте и погледајте – типични евроатлантиста! Са истим жаром, истим ријечима, и данашњи украјински патриота на сва звона обнародује своју љубав и приврженост Европи, своје бескрајно повјерење у глобални Запад од којег некакви заостали и тоталитарни козаци покушавају да га отргну.
Тарас и Остап у свим монолозима и обрасцима понашања нимало се не разликују од данашњих доњецких бораца. Руски људи по суштини, по духу, као што је то био и сам Гогољ. А Андрија – како би данас рекли – западњак. Његова љубав према Пољакињи је најтачнија метафора убитачног раскола, разједињења, „сопственог пута“. Он се одриче сопственог темеља, јер је вођен страшћу и слатким искушењима.
Оба сина гину у овом страшном сукобу. Као што данас два некад братска народа гину на првој линији фронта. Само што један гине херојски, смрћу поразивши непријатеља. И то је, наравно, такође јеванђељска прича. А другог убија отац. Сцена је апсолутно античка.
„Па, шта ћемо сад да радимо?“ – рече Тарас гледајући га право у очи.
Али Андрија није могао ништа да каже и стајао је оборених очију.
„И шта, синко? Јесу ли ти помогли твоји Љахи?“
Андрија ћути.
„Тако продати? Продати вјеру! Продати своје! Стој, силази с коња!“
Послушно, као дијете, Андрија је сјахао и стао пред Тараса, ни жив ни мртав.
Да, господо гугл-аналитичари, постоје ствари које су много важније од лагодног живота и заљубљености у пољску госпођицу. Издајнику не опрашта ни рођени отац. Како би могао да опрости млађем – ако старији у страшним мукама гине за своје идеале, за вјеру и отаџбину?
Сваки пут кад се вратим овој причи, пише једна Марија, пожелим да погледам у очи колективног украјинског патриоте и поставим једно једино питање:
– И шта, браћо, јесу ли вам помогли ваши Љахи?
