Зоран Шапоњић

Српско право и немачка чизма

08.02.2024.

Министар одбране Савезне Републике Немачке Борис Писторијус поранио је мало, стиче се утисак, са посетом Републици Србији и Београду. Гледајући захтеве, очекивања, уцене које је јуче изручио српском руководству у сред Београда такође се стиче утисак, да би снага тих захтева, очекивања, уцена била далеко већа да су они, рецимо, Београду испоручени 6. априла, на годишњицу варварског бомбардовања српске престонице од стране те исте Немачке.

Такође, чини се да би сви ти захтеви добили на снази, уверљивости, да би Срби озбиљније о њима размислили да је посета министра, односно барем његов долазак у Београд, пропраћен звуцима сирена, а овде мислим на сирене какве су Београђани слушали док су се „штуке“ 6. априла ујутру обрушавалЕна њихове куће. Или, барем звуцима сирена какве су слушали 88 дана 1999. године.

Можда би, такође, уверљивије било и да су захтеви, очекивања и уцене које је јуче Писторијус изнео Београду, изречени не у згради српске администрације, него, рецимо, на рушевинама Народне библиотеке у строгом центру града, које тако стоје још од 6. априла 1941. године, оног дана када су ту изгореле стотине хиљада књига. Министров наступ свакако би код Срба изазвао јачи утисак да су најновије уцене изречене управо на то месту.

Толико је још места у Србији на којима је Савезна Република Немачка, персонифокована у свом министру одбране могла да саопшти Србима најновије захтеве а која су много примеренија од зграде српске администрације на Новом Београду. Шумарице у Крагујевцу, рецимо, где су 20. октобра 1941. стрељали српску децу у омеру, 100 деце за једног Немаца, или Краљево рецимо…

Поменути најновији захтеви Србији су могли да буду саопштени и на Церу, рецимо, у Мачви, негде код Шапца или Лознице, у Јадру где су у јесен 1915. године вешали Србе зато што су се усудили да бране себе и своје куће, децу и своју слободу.

Пригодно место за саопштавање најновијих захтева Србији могло би да буде и село Драгинац у Јадру где су од 14. до 19. октобра 1941. немачке окупационе снаге стрељале 2.677 становника овог и околних села, од мале деце до жена, стараца, мушакараца, а по стрељању становништва села су попалили а сву стоку побили. Нису оставили ни камен на кемену.

Проблем је једино што се о овом масакру ни у самој Србији до скора није много знало. Били смо заборавили.

Кад министар одбране Савезне Републике Немачке, земље која је у три рата у последњих 109 година у Србији побила на стотине и стотине хиљада Срба, вешала их, масакрирала, стрељала, спаљивала, затирала све до колевке, у сред Београда затражи од Србије да се одрекне Косова, свог срца и своје душе, и да уведе санкције Русији, поменути министар дубоко вређа свакога ко се и мало Србином осећа.

Јер, ако ништа друго, нема у Србији куће, фамилије ни братства коме они некога нису убили. И то не око Минхена, Хамбурга или Берлина, док им је претио шушком и убијао њихову децу, него, око Београда, Краљева, Крагујевца, Шапца или Ужица.

То је министар Писторијус, то је Немачка заборавила. Нисмо ми њима дужни, они су нама. Не треба ми да се покајемо, него они. Нисмо ми њих убијали на њиховом кућном прагу, него они нас. Где је поштовање за нашу жртву, где је осећај пијетета, макар и најмањи, где су трагови онога што је у своје доба учинио канцелар Вили Брант…

Или, нам можда овим што раде најављују да ће поново, да они имају право, а да ми немамо право ни да се бранимо.

И дан данас, 12 година касније, добро памтим израз лица немачког пуковника, команданта КФОР-а док је посматрао Србе на барикади у Јагњеници код Зубиног Потока. Колико је само тог дана било презира у погледу тог човека у немачкој униформи док су у близини стајали немачки тенкови. Он је све, ми смо ништа. Он је господин, ми смо бедници. Он има право да ради то што ради, ми немамо никакво право.

У свету постављеном наглавачке, све то је нормално.

Једино што није нормално јесте да се сами одрекнемо права да бранимо себе, своју кућу и њиву, децу. Тада ћемо онима оличеним у немачком министру одбране тек дати за право да нам раде то што нам раде. Тек онда ћемо за њих бити беспредметне крпе а онај немачки пуковник из Јагњенице моћи ће својим унуцима у Немачкој да прича о тамо неком народу на Балкану који не заслужује ни трунку поштовања, него – немачку чизму.