Милан Ружић

Српски интелектуалци – позитивни на комформизам

15.02.2021.

Иако данас има довољно тестова којима се може проверити да ли је неко оболео од короне, нема довољно тестова којима се утврђује да ли је неко оболео од комформизма. Корона јесте потенцијално смртоносна по човека, али је комформизам истакнутих чланова националне интелектуалне елите смртоносан по нацију. Да ли се он може лечити? Наравно. Жели ли ико да се излечи од комформизма? Никако.

У времену у ком су медији преузели улогу формирања свести, суђења и пресуђивања, наметања идеологије и сличног, наше интелектуалце патриоте би било добро видети негде у некој емисији из које ће неке ствари објаснити свом народу. Међутим, од свих емисија, наши интелектуалци оду код Марића где заиста и почну да говоре оно што је суштина, али онда се водитељ пребаци у улогу поништитеља свега реченог и те речи најчешће буду недовршене, а ако неко успе и да заврши мисао, та мисао хитрим покретом језика водитеља буде обесмишљена скоро па као и гостовање тих људи на таквим телевизијама. Елем, неко ће онда питати шта остаје интелектуалцима у Србији. Уопште није важно шта остаје, јер комформизам и јесте вагање онога шта теби остане након јавног иступа, а не оно што остане нашој деци.

Она супротна страна која обитава на Њуз макс Адрији, Новој С или сличним канализационим цевима глобалистичких мантрања, они су уједињени око новца, па их није срамота да говоре ствари које нормалан човек не би ни помислио, попут оне коју смо скоро чули, а она гласи да је породица најопаснија средина по дете, јер се највећи број злостављања изврши у породици. Патриоте које спадају у интелектуалну елиту су уједињене у 19 од 20 ставова, али тај један став, такорећи ситница, прави огроман раздор у који упадну сви они заједнички ставови. Дакле, када би неко српским интелектуалцима дао новац, као другој страни, они би се онда препуцавали како неко има пар евра више и изгинули би у борби за „навлачење процента“.

Срећом, или несрећом, интелектуалцима патриотског опредељења новац често није најважнији, али јесте позиција која, барем се тако мисли, говори у прилог томе колико су паметни. Када српски интелектуалац седне у фотељу из које му је мрско устати, и из које га нико неће ни истерати, ако говоримо на пример о фотељама САНУ, он тад престаје да буде национални интелектуалац, већ самодовољна појава којој се мора заливати его. То је као заливање пустиње, јер знате да тамо никад ништа неће да никне.

И на позицијама које гарантују и научне висине, и егзистенцију, и већи медијски одјек, наш интелектуалац се учаури, али не постаје чаура од неког метка којим ће пуцати у оно што разбија и растаче његов народ, већ постаје онај учаурени црв испод неког камена на шумском потоку који се само моли Богу да пецарошу не падне на памет да окрене баш тај његов камен и онда тог црва стави на удицу.

Дакле, на позицијама са којих је немогуће склизнути, наш интелектуалац не улаже своју неуништивост у напредак његовог народа, већ у стагнацију или назадовање. Онда се појави неки други интелектуалац са оним једним различитим ставом, па почну полемике у којима наши интелектуалци уживају. Међутим, те полемике не служе да би нешто објасниле, да би супротставиле аргументе, већ служе да се покаже ко је паметнији, речитији и убитачнији, без икакве користи за људе који те полемике читају.

Онда наиђу касетне бомбе са осиромашеним талентом попут Басаре и српски интелектуалци ћуте уплашени да их та псовка на две ноге негде не спомене у колумни. Па наиђе председник САНУ који све што ради ставља у службу онога што није наука, национални идентитет, па чак ни здрав разум. Тада, истина, поједини интелектуалци реагују, али опет не да би истакли колико је тај човек погрешио и колика је наша грешка што је он на тој позицији, већ да би их неко потапшао по рамену уз кулминацију српског хвалидбеног репертоара оличену у речима: „Како си му рекао…“

И опет смо на почетку. Разне сподобе на позицијама користе те позиције да би се даље чуле, а српски интелектуалац на позицији не користи ту позицију ни за шта што њега не ставља у први план. Па ако се све своди на то ко је паметнији и ко може више да оре по бесмислу трошећи плуг којим се може орати и по плодној њиви, онда не морате ни палити трактор. Али ако тако наставите, није искључено да ће се опет негде упалити неки српски трактор који уместо плуга по родној њиви, за собом по крвавом асфалту вуче приколицу, а у приколици „најопаснију средину по дете“. Али, коме причам… И у тим тренуцима, наш интелектуалац би, са фотељом натовареном на трактор, све време говорио: „Јесам ли ја први рекао да ће бити овако?“

Од полемика, тачних прогноза и реторичких бравура се не живи. Од њих не живимо ни данас, као што ни сутра од њих неће живети наша деца. Поента је, драги „смештени“ интелектуалци, у томе да својим знањем помогнете, а не да доказујете да га имате, то знамо. Морате радити за добробит народа, а не само за свој комфор. У случају да вам је комфор приоритет, не видим разлику између вас и Басаре, осим што он за комфор псује, а ви ћутите. Он игра нападача, а ви седите на клупи плашећи се да ћете, ако уђете у игру, погрешним шутом изгубити место у клубу и привилегију да са клупе иза аут линије после утакмице можете да кажете: „Каква нам је одбрана, добро да су нам дали само три комада.“