Милан Ружић

Српска ломача за Србе

25.02.2018.

Овде је срамота живети овде. Овде је срамота бити одавде. Овде је најважнија жеља за оним тамо. Овде је ништа, а тврде да је тамо све. Ово је земља која не постоји нигде на свету. Често и сами помислимо да смо измишљени.

У овој земљи владају правила која не постоје. Ако размишљаш, ти дангубиш. Када наглас причаш, онда лајеш. Ако саветујеш, ти нападаш. Када критикујеш, добар си само за затвор. Ако ти се догоди да нешто зарадиш, сви ће сведочити да си отео. Када можда, сасвим случајно, а најпре грешком, нађеш посао, онда кажу да си у странци. Ако волиш, проглашавају те мрзитељем. Када некога похвалиш, кажу да ти је платио. Ако си чистог образа, а прочује се, онда ће ти га одмах облатити. Када браниш своју земљу, та твоја земља те назива националистом, мислећи на нацисту. Ако мрзиш своју земљу, нема већег патриоте и европејца од тебе. Када чују да цениш некога, сви су сигурни да ти нешто од њега треба. Ако помажеш, онда одмажеш. Када дариваш, кажу да дајеш туђе. Ако градиш, тврде да си рушио, па се искупљујеш.

Ако уђеш у цркву, кажу да си их пре тога палио. Када верујеш, кажу да мораш јер си грешнији од свих. Ако палиш свећу, мора да је за душу некога кога си убио. Када се молиш Богу, тврде да то више није наш Бог. Ако се исповедиш, натераће свештеника да пренесе шта си причао.

Када, не дај Боже, пишеш, државни си непријатељ. Ако читаш, спремаш неку гадост. Када гласаш, за кога они мисле да не треба, сувишан си. Ако си образован, претња си. Када радиш нешто из убеђења, поломе се да сазнају ко те плаћа. Ако радиш, нерадник си. Када си поштен, проглашавају те преварантом.

Шта год чинио, све остаје неучињено. Колико год био вредан, само си џабе радио. Шта год да кажеш, не ваља. Када би свако радио како му кажу ови који ништа не раде, ова земља би била по мери тих који ништа у глави немају. Нема горе казне на свету од те да те неко натера да мрзиш своју земљу, а мрзе је многи који важе за патриоте.

Каква је то земља у којој мисао гине на првом метру, а глупост трчи цео маратон? Где то живимо када најгори успевају да потчине најбоље? У ком делу света постоји земља која не постоји, или јој се траг назире само у прошлости? Каква је то нација која је сваке године мања за све већи број људи? Где се то још идиотизам тако брижљиво негује? Који још народи живе у толиком страху од свега? Какво је то благостање кад се овде више тели, него што се рађа?

Који је то део света где се један народ дели у три државе, па у једној жели да буде нешто друго, у другој тврди да никада није ни био оно што је, а у трећој стално мора првим двема да доказује ко је, и све их угњетава изрод њиховог рођеног народа? Запитајмо се онда, Срби, живели у Србији, у Гори Црној или у Републици Српској – да ли је то светло на крају нашег тунела заиста светло дана, као што сами себе убеђујемо, или је то ломача коју смо тако здушно спремили сами за себе, па она сад светли привлачећи нас као комарце, и то оне који сами себе боду, па се не могу надостити рођене крви?