Филип Родић
Српчићи на суду
фото: Приватна архива, Новости
КАДА ће домаћи „антифашисти“ одлучити да за фашисту прогласе и Јову Јовановића Змаја и пониште га због „пребројавања крвних зрнаца“? Могуће је већ сутра, јер јуче су почели са прогоном наставника
СЕЋАТЕ ли се првосептембарског инцидента када је учитељица једне новопазарске школе својим ђацима-првацима уместо химне Републике Србије пустила такозвану бошњачку химну? Адела Мелајац Караахметовић тада је саслушана у полицији и потом прекршајно кажњена „због прекршаја у примени прописа употребе химне“. Није познато колику јој је казну судија изрекао, али ради се о суми од 50.000 до 150.000 динара које је учитељица, како се сама похвалила, исплатила у потпуности. Нико тада, међутим, није тражио њену суспензију, или отказ, а посебно то нису чиниле ведете друге Србије које на томе инсистирају данас, када се један новосадски наставник усудио да на свом инстаграму окачи слику са својим ученицима и „три прста“ с коментаром „Српчићи моји“.
РАЗЛОЗИ за њихову индигнацију иду од тога да је „неовлашћено“ окачио фотографију са лицима ђака, до тога да је оваквом фотографијом починио дискриминацију и „кривично дело“ пребројавања крвних зрнаца. У овој афери предњачиле су „најбоља новинарка“ по избору скарадног Независног удружења новинара Војводине Ана Лалић и новопазарска „антифашисткиња“ која „фашизам“ види само ван оквира своје родне општине Нови Пазар, Аида Ћоровић. Ни једна, ни друга, на пример, нису вриснуле када је то „пребројавање крвних зрнаца“ и видео-снимак на којем се виде лица ђака објавила горепоменута Адела Мелајац Караахметовић.
КОД Аиде Ћоровић ту је јасно уочљиво питање принципа и континуитета, јер је „фашизам“ видела у муралу човеку којем су фашисти (прецизније усташе) убили оца, команданта партизанског одреда, не види га у спомен-плочи осведоченом квислингу и сараднику нациста Аћифу Хаџиахметовићу коју, иако се налази у „њеном дворишту“, није гађала јајима и инсистирала на томе да буде уклоњена. Њена критика се у том случају свела на безумно поређење Аћиф Ефендије са Дражом Михаиловићем.
ПРИНЦИПИ и континуитет овде сежу и даље од самог Аидиног живота и она је изванредно доследна својим прецима – „осиромашене беговске породице са севера Црне Горе, коју помиње и Његош у ‘Горском вијенцу'“. А како је помиње? „Оно пашче Ћоровића („) црн му образ био!“ Можда Аида заслужи да је се сети и неки будући Његош. Та принципијелна Аида је, када ју је Ана Лалић упутила на злочин новосадског наставника Милоша Стојнића, на „Фејсбуку“ ускликнула: „Да смо држава, ко што нисмо, овај смрад би још данас попио отказ“. А можда и нешто још горе, пошто је касније додала да се такве „вашке не могу потребити“. Да ли је пробала с неким пестицидом? На пример циклон Б? Анту Врбану је то у Јасеновцу пошло за руком и „потребио“ је 63 Српчића.
ОВО ништа не чуди, али чуди што је захтев ове (анти)фашистичке руље уродио плодом, па је због три прста и коментара „Српчићи моји“ Милош Стојнић промптно суспендован са посла. Захваљујући притиску Аиде Ћоровић, Ане Лалић, њеног портала „Нова С“, сестринских новина „Нова“ (које се штампају у штампарији осјечких новина чија је веза са усташким злочинцем Бранимиром Главашем доказана и пред хрватским судом) и осталих луксембуршких, рокфелерских и сорошевских медија.
НА СРЕЋУ, голгота наставника Стојнића се, изгледа, окончава пошто је просветна инспекција установила да наставник „није повредио закон, или други пропис.“ Захваљујући одговору Групе за просветну инспекцију Градске управе за образовање Новог Сада, радију „021“, сазнајемо још једну ствар – да је Ана Лалић у свом тексту највероватније лагала. „Стојнићев гест узнемирио је многе родитеље“, навела је Лалићева у тексту којим је покренута хајка и позвала се на „родитеље једног ученика“. Инспекција је, међутим, саопштила да није било жалби родитеља ученика на сликање и објављивање фотографије.
ДА ЈЕ истина вероватније на страни Стојнића, сведочи и чињеница да су га подржали и у његову одбрану стали и његови ђаци, покренули петицију у одбрану „свог омиљеног наставника“ и потписали изјаву у којој се, између осталог, наводи да се „нико није осећао лоше“ због фотографије. Оно што није сметало деци и њиховим родитељима, сметало је такозваним антифашистима.
ЗАНИМЉИВО је да њима не смета када један други предавач отворено и јавно крши Устав, и то у присуству председника државе, позивајући на признавање сецесије јужне српске покрајине. Против Биљане Србљановић они неће дићи глас и запитати се „каква то особа“ учи нашу децу. Неће је назвати „смрадом“ и „вашком“, јер и њима смета исти тај Устав и јер га и они крше покушајима да једном наставнику и његовим ученицима забране слободно изражавање националне припадности загаратовано чланом 47 и даље важећег Устава. По свему судећи, ако ти људи икада и приђу формалној власти, суочићемо се са изменом овог члана и додатком: „Осим ако је она српска. У том случају изразито је забрањено и подлеже различитим формално-правним кривичним поступцима. Изражавање српске националности дозвољено је искључиво приликом извињавања за геноцид и злочине у име исте“. А Јова Јовановић Змај да се забрани због фашизма и шовинизма, кад већ не могу да га суспендују и ухапсе.
