Јутрос је освануо тмуран дан, али се наједном разведрило и било је светло, а сунца нигде. Баш тада сам сазнао да је наш вољени митрополит Амфилохије променио светом.
Читавог јутра сви жале нашег доброг Митрополита, а ја се кроз овоземаљске сузе некако, грешна ми душа, и радујем. Радујем се што је наш Митрополит напустио овај свет баш онда када свет почиње да губи сваки смисао. Овакав свет онаквог митрополита и не заслужује.
Имао сам велику част да познајем уснулог нам Митрополита, чак и да са њим размењујем речи и писма. Све што је икада рекао или написао, као да није долазило из његових уста, већ је те речи скидао са небеса и давао их нама, благословенима његовим друштвом.
Кад год бих му рекао да је велики, он би обрецнуо и чак са неком љутом љубављу говорио да је само Господ велики.
Данас губимо још једну нит која је овај народ везивала за небо. Уједно је губимо, али и добијамо некога ко ће нас гледати оданде одакле ће моћи да учини много више, него што је са земље чинио, а чинио је колико нико други на његовом месту не би могао.
Нестају стубови који нам помажу да одржимо небеса на својим леђима и зато сад ваља потегнути још више и јаче. Ако је и тешко, знамо шта смо упртили и на свој терет не смемо бити ништа мање него поносни.
Плачи, верни народе, али не очајавај. Митрополит је преминуо да би отишао тамо где ће вечно живети.
Већ се са неба чују звона и шкрипа капија, улази наш Митрополит у вечност, у загрљај хита мајци, оцу и Оцу. Одозго одзвањају смех и песма, а одоздо плач и кукњава, па по њима нека се зна да је наш Митрополит имао за кога живети.
Не замери нам сузе. Очи плачу што те нема међу нама, а душа нам пева што смо те имали и што те не можемо изгубити.
Спавај сад, добри наш! Данас кад станеш пред Господа, мораћеш себи коначно да признаш колики си био, а ми ћемо плакати знајући колико смо изгубили.
Слободно спавај и не брини. Ми смо будни и пазимо на све што си за собом оставио, а кад се одмориш, Ти ћеш поново помоћи!
Срећна ти вечност, добри наш митрополите Амфилохије!