ЗОРАН ШАПОЊИЋ
Срећан лет, птићи моји…
Још су кратке пролећне олује наносиле снег у двориште нашег дома, када сам, почетак марта је био, једног јутра иза куће, испод прозора под самим кровом, затекао хрпу сувих гранчица, јабукових углавном, али и са трешње, оближњих храстова, међу гранчицама и по коју сламку…
Пуних два и по дана касније, схватио сам откуд гранчице под кровом, две птице, очигледно женка и мужјак, доносиле су гранчице на узани симс прозора, покушавајући да направе гнездо, а гранчице су одозго падале. Птице доносиле, гранчице падале, али, оне нису одустајале…
Дан касније, и супруга и деца и ја, одлучили смо, направили смо на прозору малу платформу, од дрвених летвица, учврстили је да одозго не падне на тротоар…
И, после смо данима, из куће, са друге стране прозора, гледали како гнездо расте, како га птичице ушушкавају, како граде себи дом, под кровом нашег дома…
Није прошло много дана, у гнезду је једног јутра освануло једно јаје, па следећег још једно, па још једно…
Недељама после, гледали смо женку како лежи на јајима, и мужјака како јој у кљуну доноси храну, час црвића, па бубице, па пупољке и тако данима… Упорно… И, дивили смо се његовој неуморности, везаности за гнездо, за дом, за женку и птиће који ће се испилити.
Тако, све док једног јутра у гнезду није освануло петоро малих, голуждравих, вечито отворених кљунова…
А онда су они почели да расту, сваког дана помало. Мајка је доносила црвиће и бубице, пажљиво, свакоме у кљун по једну, помало смо их хранили и ми, са друге стране прозора… Давали им мрвице хлеба кад мајка не види…
Гледали смо пре који дан, како им мајка, са ивице гнезда показује како да полете, па после и птиће, како шире крила, вежбајући, јачајући…
Јутрос их је у гнезду остало двоје, троје одлетело. И оно двоје, најмањи међу птићима, вежбају јутрос… Одлетеће колико данас, сутра…
А мени јутрос срце тужно… Одоше моји птићи, одлетеше. Мислим, где ли су јутрос, да ли су гладни, сити, да их каква грабљивица није дочепала…
И, немам шта друго да кажем, него – срећан вам лет птићи моји, и много среће, да се једног дана вратите, да свијете гнездо, поново овде под нашим кровом.
Биографија
Зоран Шапоњић
Зоран Шапоњић, новинар, рођен 1966. у Новој Вароши. Дипломирао на одсеку за новинарство Факултета политичких наука у Београду. Радио у Борби, Блицу, Гласу јавности, Куриру. За ове листове 90-их година прошлог века звештавао са свих ратишта бивше Југославије. Добитник годишње награде УНС за репортажу, 2014. добио Гран при Интернационалног фестивала репортаже у Апатину. Аутор књиге репортажа ''Љубомирова земља''. Ожењен, отац двоје деце.