Зоран Шапоњић

Срећа и несрећа Марте Кос и Џејмија Шеја

25.03.2026.

Уместо да у ове дане када се навршава 27 година од НАТО агресије на Србију оде на гроб мале Драгане Димић из Старог Грацког на Косову и Метохији која је имала само четири и по године када је у кревецу погинула од НАТО бомбе, или на гроб Милице Ракић, или неког другог детета страдалог од америчких, немачких, француских или британских бомби, Марта Кос, комесар ЕУ на годишњицу говори о – својој срећи. 

Пре бих рекао о својој несрећи. 

Каже јуче, на годишњицу бомбардовања Србије, уместо да клекне на гроб мале Драгане, да замоли њене родитеље, све Србе за опроштај, да макар у име својих послодаваца упути извињење за сваку невину жртву, како, ето, није срећна зато што Србија купује гас од Русије и ракете од Кине.

Иначе, да није тога, да Србија не купује гас од Русије и ракете од Кине, срећи Марте Кос не би било краја. Још да Србија уведе санкције Русији, да пошаље трупе у Украјину да се са нацистима боре против Руса, да се одрекне Косова и Метохије, свог народа, да се одрекне гроба мале Драгане Димић, као и Дечана и Грачанице и Пећке Патијаршије, тек би онда била срећна. Можда би и коло заиграла од среће. На годишњицу смрти и страдања. 

Можда би од среће почела да подврискује, па макар и на датум који Србе толико подсећа на смрт и страдање. 

Ћути јуче, на годишњицу агресије Брисел, ћути ЕУ, ћуте европски комесари, ћуте њихови подрепци по Београду. Само не ћуте Марта Кос и Џејми Шеј. 

На годишњицу бомбардовања, европска комесарка, без образа, без трунке људскости, без мрве емпатије, оног основног људског саосећања, уместо о жртвама говори о својој срећи и несрећи, оптужује и прозива Србију. Њен сабрат по нељудскости, портпарол НАТО у време бомбардовања Џејми Шеј говори о томе како су Срби заслужили бомбе, како се ни до дан-данас нису извинили терористима које су убијали по Косову 1999. године. 

Заиста тешко је кад човек остане без образа, онда два прста коже на лицу по чему се разликује словесно од бесловесног, добро од злог, људско од нељудског, анђеоско од ђаволског. Још теже је када та чињеница престане да га се тиче, када му постане свеједно има ли та два прста коже или нема. 

Још теже када изгуби осећање стида, срама, осећање без кога нема ни кајања, ни части, ни кривице. А о томе се, управо и код Марте Кос и код несрећног Џејмија Шеја ради. Ни кајања, ни части, ни кривице. На годишњицу наше несреће коју су они скривили, њих двоје срећни, самозадовољни и самодовољни, опуштени, мирни. Ни да се зацрвене, да покажу трун пристојности, достојанства. Родитељима побијене деце држе лекције о моралу, о части…

И још горе од свега побројаног је кад човек остане без Бога у себи. Када сам себе прогласи за бога, када помисли да може све, да му је све дозвољено. 

Уместо да ове дане проведу у мишјој рупи, да барем заћуте, да се уклоне са ТВ екрана и страница портала на пар дана, и Шеј и Марта Кос уједају, вређају, досипају со на ране, провоцирају, изнова нас понижавају. И све то са предумишљајем. И то више није социологија, ни политика, то прелази у фазу патологије.

Метастаза оштег стања једне цивилизације, метастаза друштва, заједнице у коју хрлимо свим силама и свим путевима без алтернативе. Трагом општег самопонижења. Да нам Марта Кос буде комесар а Шеј портпарол.

„Вредности и циљеви ЕУ за мене су светиња”, рекла је једном Марта Кос. 

Какве су им вредности, таква и светиња. 

На страну чињеница да је Марта Кос Словенка. Припадница народа који је у возовима без возног реда 1941. године под нацистима депортован у Србију, а Срби после са њима делили и кућу и последњи залогај хлеба. Дочекали их као браћу. 

Марта Кос сада нам враћа гостопримство.

Уместо да оде на гроб Драгане Димић, четвородишње девојчице коју су њени убили, учи Србе демократији, људскости и доброти. 

Тако је то кад човек остане без осећаја стида и срама. 

Али, шта да се ради. 

Тек подсећања ради, државни суд у Штаду, Немачка, 1. 2. 1980. осудио је Ериха Густава Шарфетера на доживотну казну затвора за 18 убистава почињених у концентрационом логору на окупираној територији СССР-а. Десет година касније, фебруара 1990. шеф савезне државе Доња Саксонија, министар председник Ернст Албрехт, иначе отац Урсуле фон дер Лајен, шефице Марте Кос, помиловао је горе поменутог осуђеног есесовца „због старости и нарушеног здравља”. 

Да се човек не пати по затвору под старе дане. 

Како то да таквих примера емпатије нема када су у питању Срби и Србија? 

Како то да нико из ЕУ, Брисела, од Урсулиних не помене јуче невино побијену децу по Србији. Барем њих. 

Или ми можда то не заслужујемо. Јер, ипак, они су аријевци а ми само тамо неки Словени. Они које је још пре 85 година требало истребити па смо се некако измигољили. 

Па сад не заслужујемо ништа друго до бомбе и презир сваке врсте.