Милан Ружић

Србине, миљениче господњи

19.11.2024.

Милан Ружић

Када смо тачно дошли и населили ова богата пространства која се данас Србијом зову, то ћемо оставити историчарима да се имају још око нечега свађати, а ми ћемо рећи да од нашег доласка овде, земља је почела да рађа, да даје, да се Богу моли…

Подигли смо мале дрвене уџерице и назвасмо их кућама, зацрнеше се шиндре по крововима као јата врана раскриљена над породицама које се дрзнуше да живе у тим плетеним кутијама од блата и кованицама од дрвета на подручју трусном не по својој географској одлици, већ по оној вишој, наметнутој. Ово тло се љуља час песмом ратара, час смехом деце која раздрљена у белим хаљинама табанају ка школама, а час бајонетима, бомбама, кочевима, јатаганима, шлемовима… Нико мање неком другом није скривио него ми, а нико више од нас није страдао. Ни дан-данас нисмо сигурни да ли је то проклетство, на шта највише личи, или је то дар с неба народу који би се у миру међусобно потаманио да нас у томе не спречи и напрасно не уједини намера неке велике силе која би да нас затре. Замислите само… Народ који се затире сам, а кад му то чини неко други, тај народ мотком и праћком обара утврђена царства, свргава цареве, решава се престолонаследника, преорава путеве царстава, затире азијске тигрове и европске вукове.

И кад купка у крви престане, охладе се страдалници, земља се нахрани костима, чизме се нагазе лобања и лешинари оду пуних стомака, комшија комшији помера међу, брат брата од куће тера, муж закључује о женином моралу за време окупације, сестре закрве око момака којима лепо стоји униформа, а деца се међусобно деле и свађају. И удари Војвођанин на Моравца, Златиборац на Београђанина, Шумадинац пљуне Херцеговца, Црногорац и Јужњак се кубурају…

А онда некако сви о томе ћутимо док дижемо нове цркве, сваку за по један породични грех према својима, ничу светилишта, обнављају се манастири, њиве отежају од плодова, зацари нека врста уздржане среће, ваљда да не чује зло, па се сви смеше испод бркова, наливају ракијом и сва она бивша простота и глупост прерасту у обешењаштво, а народу доста, па ужива да ко не види, срећне се очи навече сакрију иза капака.

Чим неки нови топ груне, па предухитри петлове, растера кишне облаке који би појили наша поља, опет трпај у торбе гаће и чарапе, навлачи гуњеве, скидај пушке с тавана, а мале иконе мећи у џепове да нам се нађу, па куд који, илити куд команда нареди. Опет иде Србин да гине у рату којим се за мир боре неке велике државе. Ми смо народ који најпослушније реагује када прекида сопствени мир, или барем његов привид, и одбацује своје благостање не би ли помогао држави која и није у невољи, али јој се приратовало или је нестало новца који ми никада нисмо ни имали, јер смо имали све друго.

Па се поново нађемо у белосветским играма шаха, карата, коцкањима за превласт над земљом која није наша, али се од нас свакако очекује да изгинемо у што већем броју за правду и веру које уопште нису никада ни биле улог ратова у које смо били увучени.

И опет је брат брату брат, наново се муж и жена воле на растанцима, изнова се деца окупљају да заједно брину о породичним кућама и њивама и страдају на праговима, па се поново све куће зацрне од ватри на којима се српски народ пече откако је прогледао.

Више и не знамо колико је ратова било којима смо уступали земљу не наплаћујући му кирију, већ га хранећи рођеном децом и сопственом крвљу. Такви гости нас никада нису заобишли, нити ће, па се онда често питам чему то хваљење и кићење гостопримством кад је оно сваки пут било леп изговор за наше кућепалитеље да нам се представе као гости.

Ево, не знам колико година смо овде, колико смо ратова преживели, колико пута Ђавола сахранили, колико деце изгубили, колико очева закопали, колико мајки смиривали у кукњави, колико дедова по рововима оставили, колико прадедова скидали са вешала, колико жена обешчашћених смиривали, колико браће на леђима са фронтова доносили, колико сестара тешили, колико се рођене крви напили и колико царстава срушили… И још увек нисмо ништа паметнији, нити смо мање на себе насртљиви, нити смо крв своју ужарену и узбуркану смирили, нити се ње надостили и напили.

Предигли куће, овај пут мало јаче озидане да се и окупатор намучи кад их буде у ваздух дизао, да се унуци дуже свађају око њих док се буду полако распадале и ницале као семе раздора из оставинских расправа. Окречили смо их у бело, окитили цреповима црвеним од надолазеће крви и звучно их изоловали да не чујемо комшију који вапи за помоћи или ратне трубе и сирене када између пролећа и лета поново почне неки нови рат.

Народ смо намучен историјом и навикао на сналажење толико да се и миру не опуштамо, па ни у благостању не накупимо онога чега смо жељни. Грабимо са свих страна док и своје претке гладне не наједемо. Само смо сад обеземљени, јер нам је испод части робовање њивама са којих после жањемо своју слободу, али радо робујемо канцеларијама, платама и мишљењима других као да овде има невиних и оних који нису никада ништа згрешили. Нема овде човека без греха. Нема цркве која би примила све оне који би се морали исповедити. Нема три куће да међусобно сви њихови станари говоре једни с другима. Нема гроба у који неко није узалудно легао. Нема њиве коју ће неко обрадовати. Нема мајке која ће своје дете овде задржати заједно са својим сузама. Нема очева, одавно су их однели ратови, секирација и сопствено срце. Нема оног народа који би са три праћке срушио Аустроугарску. Или има, али их ми од ових грлатих кабадахија не видимо.

Какав год да је овај народ што Србију данас отаџбином назива, колико год био искварен или исправан, с ким год живео, кога год слушао, колико год на своју штету радио, колико год себе унизио и упропастио, колико год се заносио, колико год нестајао и престајао да верује, колико год кућа запарложио, међа померио, свађао се на славама, а по рововима мирио, колико год ме некад било срамота, колико год ме изнова нервирао, колико год огрезао у безнађе, колико год морал затравио, колико год школа погасио, колико год речи погазио, колико год суза због њега пролио, колико год човека свећом тражио, колико год он био наопак – ја не могу да га не волим, не могу да се за њега Богу сваког јутра не помолим и не могу да се њиме не поносим! И какав год мој народ био, сигурно сам и ја такав. А ако смо толико рђави, зашто нас Бог онда трпи? Е па, верујем да нас трпи, јер само Он зна какви смо и да испод ове наше задртости и трулежи цветају доброта, истинољубље и љубав и да баш то што много хоћемо, а не видимо да већ превише имамо, доводи до тога да се човек свађа сам са собом, па неретко лане и на Господа.

Еј, Србине, све то чиниш и још увек постојиш… Миљениче господњи…