Милан Ружић

Србијо, покриј очи, сакриј се, буди нема, примири се…

04.02.2016.

Један „добронамерни странац“ од државе дође код наше Србије и панично започе своје саветовање које му нико није ни тражио:

„Србијо, покриј очи. Сакриј се. Буди нема. Примири се. Заустави дах. Одузми рекама шум, а планине завиј у густу маглу какву до сада ниси користила. Скини звона са цркава и манастира, а капије њихове запечати. Нема времена за објашњавање. Студеницу покриј шумом. Жичу у земљу укопај. Милешеву испни на Милешевац. Високе Дечане још у небо попни да се не виде.

Зграби месец и не дај му да се укаже. Поскидај звезде са неба и све их у џак од облака стрпај. Умири ветрове. Утишај хук сова. У пећине утерај свој народ, завежи му очи и уши и погаси им свеће. Утишај литургију и молитве. Чујеш ли некаква пера како се вуку по папиру и видиш ли како слова по том папиру играју? Сакриј слова на папире које нико никада видети неће. Из пера источи мастило и остави га да се меша са крвљу којом је земља сита. Кости које се чују када се по твојој земљи гази, утисни у земљу још јаче или их спали као да никада нису ни имале људски облик. Не звецкај дукатима, то ће те прво за главу скратити. Дукате у шкриње, а шкриње у неку другу земљу. Тамо ће бити сигурни.

Поскидај надгробне плоче писцима да се не чују и да се за њих не зна. Учини да занеми сваки који те воли. Немој бранити своје њиве и путеве. Пусти све који долазе нека прођу, а ти то гледај негде из прикрајка добро сакривена и ушушкана и не пуштај гласа. Ону ватру што је у даљини видиш, то ти неки људи границе дирају. Остави их. Ћути и немој ни помишљати да изађеш из свог брлога у ком си сигурна. Нека их. И они ће једном отићи.

Чујеш пуцњаву? То ти се само чини. Остани ту и немој правити буку. Измешај и испрекидај све своје путеве како те не би нашли. Заметни траг. Нестани. Неће ово дуго трајати. Само сачекај да свако туда прође и узме шта му треба. После тога ће те сигурно на миру оставити. Нешто копају. Чујеш ли тамо? Нешто ваде из земље. Немој дизати главу, нека их. Сигурно није ништа вредно. Нека носе. Пусти то. Ћути и главу чувај!

Чујеш ли кораке? Седи ту! Не мораш да гледаш шта је. Све ја знам. Одводе неке твоје људе, али не брини јер су то само млади. Они што по цео дан нешто уче. Нека. Пусти. Њима и није место овде. Шта ће они теби? Знаш ти да ти је најбоље са овим послушнијима што не мисле превише. Учењаци су одувек били проблем. Не може се са њима лако.

Ено некаквих ватри које су много ближе. Мирна буди. Пусти то. Ма ништа нарочито и не раде. Попалише нешто мало њива и неколико зграда. Сад славе тај свој успех. Узеше некакве старе књиге и иконе из оних твојих старих цркава. Све је то старо, па ти и не треба. Добро је да ће те ратосиљати те старудије. Нека их носи Ђаво. Сад нешто опет пале. Па добро, све што  је попаљено, лако се да обновити.

Чујеш ли како вичу? Задовољни су. Ево, већ се једва чују њихови кораци и њихова песма. Одлазе! Одлазе Србијо! Сачекај! Идем ја да погледам шта се догодило и ако је све у реду, позваћу те да из склоништа изађеш…

Еј, Србијо! Изађи! Видиш ли да није то толико страшно. Попалили су ти земљу, истргли цркве и манастире из темеља, реке пресушили, стене прокопали, народ нашли и посвађали га, гробља изгазили и неколико ствари однели. Видиш ли да није то толико страшно? Сад бар знаш да си слободна. Уживај што си преживела ову најезду туђина, а и понеког свог. Ретко ко је то преживео. Ретко. Ти си сад понос свих нас из далека који те волимо. Добро је па смо успели да те заштитимо. Морам кренути даље. Има још држава у невољи, а и њима ваља бити од помоћи.“

Крену Србија странца да ухвати за раме када се окренуо и пошао својим путем, али га нестаде. Нестаде и оне ноћи. Указа се јутро на прозору, а Србија сва устрептала од среће што је све само сањала, размишља о одвратном сну. И овако будна осећа све те страхоте које је до малочас доживљавала у оном сну. Сада се спрема да устане из кревета и по обичају погледа кроз прозор на сву своју лепоту. Али, плашим се да ли ће јој призор који ће угледати и тишина коју ће затећи потврдити да је све био само сан.