Две недеље фокус политичког живота Србије одигравао се у аренама.
Једна је била бестијална верзија оних римских колосеума, склепана од таблоидних страница и рекламирана на истоветним телевизијским фрекфенцијама и у том борилишту ваљали су се и међусобно гризли гладијатори без витештва, части и угледа, да би на крају у њену прашину са трибина био свучен државни врх и део амбасадорских екселенција.
Представа је трајала све док се на крају – истина, после извесног оклевања – Цезар није одлучио да употреби палац и објави крај игара.
Друга је то била само по имену, док је догађај у њој био сушта супротност медијско-политикантском циркусу и из ње је емитована слика једне друге, пожељније Србије, слика државе способне да на беспрекоран начин организује велики светски скуп и завреди поштовање гостију.
Прва је лучила горчину и изазивала гађење код нормалних грађана ове земље, друга је уливала наду да није све отишло дођавола и да још имамо капацитета и као држава и као народ да отресемо блато са ногу и закорачимо на чистину, а да се цивилизовани свет не сашаптава, извирујући се да види где нам је реп и колико имамо рогова на глави.
„Жута“ арена јесте направила штету „љубичастој“, али ће крај ове године , на срећу, бити памћен и помињан по ономе што се догодило у Комбанк арени и по људима који су тамо дошли на министарски савет ОЕБС-а из целе Европе и других делова света.
А на нашој политичкој елити, остаје срамотни жиг, што је дозволила да једном оваквом догађају „предгрупа“ буде таблоидна и кокошарска дрека инспирисана најприземнијим личним интересима, манијама и паранојама.
Свако има право да се ваља у блату, али само док не почне њиме да прска около по онима којима није до тога.