Да ли је Москва понудила Београду да српски војници, поред руских и кинеских, учествују у хуманитарној мисији доставе помоћи граду Алепу у Сирији, или се понуда, заправо, односила само на сектор цивилне заштите Србије и његове капацитете? Или је понуда била тек тестирање политичке јавности у Србији будући да ми капацитете за такву врсту операције, како војне тако и оне из сектора цивилне заштите, тешко да имамо. Град Алепо несумњиво је поприште хуманитарне катастрофе неслућених размера, уосталом већи делови Сирије имају исту или сличну ситуацију, а једину помоћ цивилном становништву за сада достављају Руси и влада у Дамаску.  Сиријске опозиционе снаге, вероватно и цивили које те снаге контролишу, добијају помоћ у оружју, гориву, храни и лековима од неких арапских земаља Персијског залива и са Запада.

Политика Србије јесте да учествује само у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. То се односи на снаге војске и полиције-жандармерије. За сектор цивилне заштите нисам видео прописе који ограничавају активност сектора у иностранству само на земље ЕУ. Некако сумњам да су Руси и помислили да би српски војници под пуном ратном спремом могли да достављају пакете са храном, водом и хигијеном цивилном становништву у опкољеном Алепу. Као прво, ми смо већ на граници пренапрегнутости учешћа у разним мировним операцијама у иностранству, док истовремено ни ситуација на Балкану није баш ружичаста, па треба водити рачуна пре свега о безбедности своје државе. Друго, ми немамо ни довољан број возила за операције у условима какви су у Сирији, посебно не за прилике какве су сада у Алепу и око њега. У војном, логистичком и обавештајном контексту ми бисмо на том терену били само баласт Русима и снагама Башара ел Асада. Наравно да би тај баласт био врло „сладак терет“ у пропагандно-политичком смислу и за Москву и за Дамаск и да би они то врло радо поднели. И као треће, и најважније, Србија и није у превеликој љубави са режимом Башара ел Асада. Чим је ЕУ увела санкције Сирији и Србија је још пре четири године пожурила да се придружи тим санкцијама. И после увођења наших санкција Сирији, та Сирија Башара ел Асада гласала је за Србију, а против Косова у Унеску и против британске резолуције о геноциду. И сада ја и „Политика“ испаштамо због тога, јер интервју председника Асада чекам већ две године. Узалуд и редовно подсећам на моју молбу госпођу Абир у кабинету председника Сирије, користим све могуће везе, амбасада Сирије у Београду стално шаље писма са мојом молбом. Ништа, председник је стално заузет, госпођа Абир, заправо, неће директно да ми каже: „Ми смо вас увек подржавали, и Југославију и Србију, нисмо признали Косово, гласамо увек против Косова у разним међународним организацијама, док сте ви гласали против нас када је била у питању резолуција УН о стању људских права и још сте нам увели санкције да бисте се усагласили са ЕУ.“ И шта онда да ја  кажем госпођи Абир у кабинету председника Сирије? И како онда неко очекује да ће из Србије било ко учествовати у достави хуманитарне помоћи граду Алепу?

Наравно, понуда из Москве могла би бити добар повод за ширу расправу око учешћа Србије у хуманитарним и мировним мисијама у иностранству. Трећа мисија војске Србије јесте дефинисана, али поље напетости, које увек постоји између интереса и моћи у таквим операцијама, захтева и јачу јавну расправу. Који је степен подршке или одбијања који на хуманитарну интервенцију решени актери могу да рачунају? У овом контексту унутардржавне факторе, улогу парламентарне опозиције, медија, политичке јавности, треба узети у обзир једнако као и меру подршке, односно недостатка подршке других држава и влада.

Чак и када неку мисију у иностранству на почетку подржавају широки кругови политичке елите и становништва, мора се рачунати да подршка наставку мисије унутар саме државе може да опадне. Губици у људима, добијене болести, неостваривање циља мисије, све то може срушити имиџ мисије. Додуше, код нас у Србији то је мало теже, јер зараде у тим мисијама у нашим економским околностима „покривају“ све изазове.

Парламент Србије још се није озбиљно бавио мисијама војске Србије у иностранству, нисам видео ни неке анкете нашег јавног мњења о томе, који је степен подршке, а колико је њих против. У земљама ЕУ управо због тероризма код куће драматично опада подршка хуманитарним и мировним мисијама у иностранству. Јавност је све више скептична, првобитни циљеви мисија се заборављају.

Када је Србија у питању, мировним и хуманитарним мисијама треба приступити као процесу производње у неком предузећу: у планирање треба укључити одговорне учеснике свих фаза планиране мисије, војне, политичке, медијске и друге актере. Уз помоћ другачијих сценарија мора се унапред размотрити који проблеми могу да се појаве у случају неопходности каснијег кориговања политичког календара операција и које би стратегије решавања биле могуће за такве случајеве. Можда је „антиципаторско“ планирање мировне мисије тешко и скупо, али без системске анализе позитивних и негативних искустава прошлих мисија у иностранству нема добрих планова за будуће мисије.

Далеко је Алепо…