Желидраг Никчевић
СМИРИ СЕ, ГОРДИ ЧОВЈЕЧЕ!
Кад се у општој гужви и галами изгуби осјећај мјере, кад тешке ријечи повлаче једна другу а брзоплети говорници почну томе да се радују, умјесто да тугују, можда је најбоље вратити се мало уназад, на почетне положаје. На мјесто гдје је, што би се рекло, драгоцјени сигнал почео да слаби и нестаје. Отуда је изронио и овај мој скромни, опомињући (постлитијски) текст.
***
Адвокат Велибор Марковић, агностик, у сјећању на митрополита Амфилохија записао је необичну, а дивну, незаборавну реченицу:
„Моја најњежнија и најтиша странка у каријери, без икада иједне тешке ријечи за своје непријатеље.“
Ето, о томе размишљам.
Прочитао сам све митрополитове књиге, скоро четрдесет, врло пажљиво, коректорски и лекторски. Слушао сам га годинама, у разним приликама, званичним и незваничним – црквеним, књижевним, политичким – из непосредне близине. И усуђујем се да кажем: он је имао потпуно исту бригу и исту пастирску љубав за сва створења Божја, за све нас који смо га оптерећивали својим невољама и слабостима, амбицијама, идејама и међусобним гложењима. За све – и блиске и далеке, и познате и непознате.
Приписивати митрополиту Амфилохију навијачке наклоности, хвалити се неком посебном блискошћу са духовним предводником читавог нашег народа, то није само мање-више разумљив људски гријех, него и озбиљно нарушавање православног учења, његовим животом посвједоченог.
Смири се, горди човјече – то је порука Александра Сергејевича коју је овјековјечио Фјодор Михајлович.
Видим је кад год – недостојан – погледам у добре, мудре очи нашег митрополита.
