Милан Ружић

Смеју нам се, шишају нас…

09.02.2017.

Гледам ових дана по Србији како људе с посла враћају кућама. Видео сам роварења и прекопавања путева и блато по српским градовима. Сви смо видели како цела земља блокира када падне снег. Све ме то тера да се запитам шта се то дешава.

Прича се о некаквим мерама штедње, суфицитима, а овамо пола народа главу поломи на леду. Говори се о председничким изборима, а сви одоше из Србије. Коме ће нови председник да буде председник? Ко ће тог новог председника да изгласа кад сви оду? Чију ће вуну политичари шишати када уместо оваца сви постанемо свиње, јер живимо у блату до колена? Плашим се да ће се гласати обор-кнез уместо председника.

То блато које можете видети свуда у Србији, јер цеви услед мраза пуцају, па се мора копати, али се не затрпава, је неко врло плодно блато. Из њега свакодневно ничу сумњиви људи. Сви ти који су из блата никли, не само данас, већ последњих деценија, тврде да ћемо их правити од блата када их не буде, а сви смо свесни да ће их бити док год нешто буде имало да се украде у овој нашој напаћеној земљи.

Са функције на функцију, са предузећа на предузеће, са породице на породицу, све док своје жеље не задовоље, а онда крећу и преко својих жеља не остављајући народу ништа.

Тад сви почињу да криве народ што нема пара. Народ не ради, народ је стока, народ распаљује мржњу, народ не слуша, народ ово, народ оно. Који народ? Да ли они народом сматрају само оне који су на списку странака или смо и ми остали народ? Да ли човек ван било које странке у Србији може бити сматран човеком? Је ли човек човек ако не једе оно што му се сервира? Да ли може ико од нас бити човек ако мисли другачије од већине? Да ли човек у Србији сме бити Србин, а да га не криве за хушкање? Да ли човек себе може да сматра човеком ако нема шта да једе? Да ли је човек то чиме се назива ако није у политици? Може ли човек бити човек ако није слободан? Да ли у Србији има негде неког човека који се усуђује да буде човек данас или је то исто тако постало плаћена функција? Замислите само – буди човек за 3000 евра, јер нам треба неко такав да га показујемо у земљи где смо од људи направили рецку на бирачком списку!

Изгледа да ће доћи време да сви сакријемо иконе, ђачке књижице, зарађене, а не купљене дипломе и сва своја дела, а испред себе ставимо партијску књижицу! Шта ће нама лична карта када на њој не пише ко је у којој странци? Што носимо гардеробу без скраћених назива странака скраћене памети? Лепо да се оформи неки, што би рекли, аутлет где ће сви Срби моћи да дођу и обуку се врло партијски по најнижим ценама.

До када ће трајати ово лудило? Ако мислиш – сувишан си! Ако говориш – претња си! Уколико даш себи за право да нешто напишеш – опасан си! Кад ниси ни за кога – против свакога си! Ко не гласа – терориста је у најави!

Ако ћете већ сви ви на власти причати о томе како нам добро иде, путовати по свету, преговарати о нашој судбини, онда бар нешто питајте и нас. Ваљда се и ми питамо за своје животе! А ти народе, спери са себе те боје и ознаке и барем једном буди народ! Буди оно што си некад био, а не евет-ефендија и овца са све мање вуне која те греје.

У времену у којем се игра како други свирају, не може се слушати само једна песма! Дође и време када музике нема! А шта ћемо тад Срби?

Утувимо у главу да је свако од нас човек и да има право да говори за себе, а они одозго што нас гледају, смеју нам се, шишају нас и кроје нам судбине, они би могли да се опсете да нису они наши послодавци, већ да су они запослени од стране народа који је њихов газда, бирач и судија!