Слободан Антонић
Зли Ћира против НВО принцеза
(Слободан Антонић) Фото: intermagazin.rs
Ових дана често сам плакао. У срце ме је погодио апел шесторо малих, неумрежених и беспомоћних богоугодних дјева, да их се заштити од прогона мизогиног, патријархалног и неинклузивног Зорана Ћирјаковића.
Није ми било лакше ни када су се моћном Ћири – који не само да има блог, већ чак и твитер налог! – супротставили усамљени Данас, N1, потпредседница владе, Ђиласова Странка слободе и правде, Сегејов Покрет слободних грађана, Мариника Тепић, Басара, Добрица Веселиновић, Талас, Машина…
„Шта је све то“, вајкао сам се, „када је Ћире толико да га може зауставити тек озбиљна сила“! А онда сам се сетио изјаве генералног секретара НАТО, Јенса Столтенберга, да „НАТО има одговорност и прилику да буде водећи заштитник женских права“. Тек слика Шесте флоте, како Дунавом упловљава у Београд, одагнала ми је страхове и обрисала сузе с лица.
Шалу на страну, „случај Ћирјаковић“ чист је безобразлук. О хајкању и показном сатирању у јавности човека само зато што је успешни критичар наше компрадорске касте, већ су лепо писали Александар Фатић, Владимир Димитријевић, Чедомр Антић, Владислав Обреновић, Филип Родић и други. Томе бих додао тек пар опаски.
Прво, запрепастио ме је степен лицемерја и пренемагања наших родних равноправки. У њиховом апелу већ у првој реченици оне се самоидентификују првенствено „као жене, присутне у јавној сфери“, а које грозни Ћирјаковић „дискредитује …на родној основи“ – „сексистичким увредама“, „испод сваког пристојног нивоа“, „непристојно, воајерски“ – због чега се, ето, оне осећају „заплашене, а неке од нас имају психолошке последице, за шта постоје медицински докази“. Оне, надаље, цео случај оцењују првенствено као „злостављање жена у јавном простору“, позивајући „све жене у јавном простору које трпе овакве облике насиља да не ћуте“.
Једна од ових страдалница, већ сутрадан, после апела, добивши прилику да гостује на Н1, дрхтавим гласом објашњавала је да се оне, због Чирјаковића, „осећају уплашеним“ и да су „изгубиле самопоуздање“ (овде, 6:00-6:03), да је то за њих „агонија“ (5:49), те је апеловала да „свака организација провери да ли се жене у њиховим колективима осећају сигурно“ (7:29-7:36), односно, да ли можда и њихове жене пролазе кроз сличну голготу, према којој је Разапињање тек запуштена, урасла заноктица.
Међутим, баш неке од ових наших Геновева, које сада као срне дрхте пред непристојним изразима језичавог Ћире, а пошто је на њихову чедност насрнула та типична мушка свиња, познате су, ни по јада, по кочијашком псовању и вулгарностима достојних штићеника казнено-поправних завода.
Једна од њих објављује: „Професионална сам на послу, на твитеру ме боли курац“; њена љутња изгледа овако: „Теби ћу да играм на гробу. И пишаћу ти на гроб“; док Ћирјаковићу поручује: „Говнару, драго ми је да сам ти ноћна мора“. Друга, пак, као књижевна критичарка, роман који је ове године добио НИН-ову награду карактерише с две речи: „Го курац“; такође, објашњава да су „моји твитови о лизању пичке, без икакве ироније, много смисленији од свега што су Ћирјаковић, уредништво Политике и НСПМ икад написали“, а једном опоненту поручује: „Насисај се моје неженствене, изгубљено случајничке пичке“.
Дакле, исте оне које се, као џендер активисткиње, бахате по друштвеним мрежама, освајајући толико жељени статус алфа-мушких женки псовањем и вулгарностима, када добију одговор у истом рангу намах постају увређене и незаштићене светице, које „губе самопоуздање“ и почињу да се „осећају уплашенима“.
Међу првим настојањима да се Ћирјаковић избаци с факултета, била је објава директора N1, Југослава Ћосића, у којој се упозоравају „будући студенти факултета за Медије и комуникацију“ да ће им предавати Ћирјаковић, а који, ето, једну колегиницу, иначе потписницу поменутог апела, назива „стврднутом ејакулаткињом“.
Међутим, Ћосић је заборавио да каже да је дотична новинарка, претходно, Ћирјаковића оптужила да га критикује првенствено зато што му је сексуално привлачна, а не може да је има („падам у искушење да му дам из сажаљења, да ми се скине с пајсона већ једном“), додајући да се Ћирјаковић, над њеним сликама, „смежурао од ејакулата“.
Дакле, пошто сте опонента, најпре, свели на мушку животињу, чије се понашање може објаснити првенствено преко очекиваног или ускраћеног секса, ви се сада жалите како је ваш опонент безобразан, јер се – какве ли дрскости! – усуђује да вам одговори на истом нивоу и да вам ваше сопствене речи врати у лице.
Вађење исказа из контекста, ради најбруталнијег спиновања, други је утисак ове пропагандне акције наше праве „дубоке државе“. Уз објаву поменутог апела, на сајту листа Данас и на N1, ишла је, као илустрација „насилништва“, Ћирјаковићева објава у којој он једној од потписница поручује да би волео да и њу „држе у срушеној згради, без зидова и прозора, на нишану снајпера с друге стране, да ће јој репетирати пушку док јој је цев на челу, те да ће јој пијани војници, с чек поинта, пуцати за југом који вози”.
Овако истргнута, реченица доиста може да зазвучи као претња. Али, смисао исказаног суштински је другачији. Наиме, претходно је ова медијска активисткиња оптужила Ћирјаковића да је, током деведесетих, „ишао у сафари туризам по ратиштима, скривен иза акредитација западних медија, да с безбедне удаљености гледа како нам очеви крваре и да о томе извештава“. Ћирјаковић је, потом, увређен таквом инвективом, одговорио нешто у смислу – е, ако је то моје новинарство било сафари туризам, желим да и ти прођеш што и ја.
Али, пошто је Ћирјаковићев исказ деконтекстуализован, дотични твит постао је „претња“, а сам опонент проглашен је опасношћу – не више само по студенте, већ и по све жене у „јавном простору“. Расправа на твитеру, тако, претворена је у јавну опасност и угрожавање права жена.
Треће што ме је запрепастило јесте оказионална редефиниција појма прогањање. Ћирјаковић је, у апелу, наиме, представљен као, практично, воајер који по хаусторима препада наше свете Геновеве, те раскопчава мантил испод ког је као од мајке рођен.
Међутим, „прогањање“ се, заправо, састојало у томе што се Ћирјаковић усуђивао да у истом граду, или у истом простору, дише, хода и гледа. „Мислим да сам га једном видела, случајно, на једној промоцији књиге, из даљине“, рекла је на N1 једна од страдалница (овде, 2:31-2:36). „Оно што је свакако најдрастичније што се догађало“, рекла је она, „јесте то да је у неким тренуцима и налазио за сходно се креће око радних места тих жена (које су потписале апел – С. А), тако да га оне срећу“ (овде, 2:00-2:16)
„Појавио се на неком догађају, на ком сам говорила, и отишао одмах након мог излагања“, жали се друга џендер активисткиња. „Једно време сам га често виђала док шетам кера; то је 99,99% била случајност, али поента је да се нисам осећала нимало пријатно; утицало је на то да сам се ја, једно време, осећала мање слободно да јавно говорим/пишем, па и под псеудонимом; мени је и сад требало доста храбрости да ово напишем, јер се плашим да би могло да изазове неко озбиљније прогањање од ко зна кога“.
На оптужбу једне од потписница апела да је Ћирјаковић, наводно, „пресреће на улици“, овај „несрећни, преплашени мужјак“ (како га је окарактерисала Биљана-Срби су побили даброве-Стојковић), одговорио је: „Један једини сусрет, мимоилажење без речи, уз кисели осмех у Хиландарској улици, поред кафића у који редовно одлазим, представљено је као ухођење и праћење. Госпођу касније никада, нигде нисам ни срео“.
За другу потписпицу Ћирјаковић је пак написао: „Једна најава на твитеру да желим да одем у дорћолски биоскоп REX на трбину Маркса 21, представљена је као прогон и злостављање Ј. Л; а само сам желео, из чисте знатижеље, да коначно видим ко мене и хиљаде других мушкараца толико упорно, без било каквог разлога, прати, вређа и клевеће, најгорим речима. До дана данас је нигде нисам срео. Ни на секунд“.
Да ли схватате последицу овакве редифиниције речи „прогањање“? Ја се, рецимо, по природи посла, готово свакодневно крећем око радних места потписница апела – око Филозофског факултета, Факултета политичких наука, Института за филозофију и друштвену теорију, недељника Време… Штавише, написао сам готово стотинак страница научне критике или полемике управо на рачун потписница апела.
Да ли то значи да можда и ја прогањам наше Геновеве? Не могу ли, онда, и ја да будем приказан као неко ко по мрачним хаосторима, го и у мантилу, вреба „жене у јавном простору“? Заправо, свако од нас, ко се усуди да код НВО принципеса произведе осећање „узнемнирености“, „збуњености“ или пак „одуства самопоуздања“, може бити проглашен „насилником“, „прогонитељем“ или опасношћу по „жене у јавном простору“.
Коначно, узнемирила ме је и сасредсређеност на постизање главног осветничког циља: да Ћирјаковић буде отпуштен с факултета. Сви пријатељски медији и организације, наиме, у наслову су интенционално истакли да је реч о „предавачу на ФМК“ (Данас, N1, ПСГ, ССП…). А као одговор на то, декан ФМК се „оградио од Ћирјаковића“ и позвао „надлежне да се баве овим понашањем“.
Уместо, као што је ред, да декан заштити свог предавача од ван-факултетских опачина и прогона, овде, напротив, имамо да сам декан позива органе силе да уђу на симболичку територију факултета (шта то беше аутономија универзитета?), те да пропитају и провере предавача – да ли је, и на који начин, случајно, повредио сакросанктну џендер-политичку коректност?
Стога, ако Зоран Ћирјаковић од предстојеће школске године више не буде радио на факултету, биће то првенствено због његовог оштрог језика и пера. Већи део ове хајке може се објаснити најпре као освета због онога што је Ћирјаковић претходно написао:
О листу Данас: „болно досадан и испразан – када није псовачки и кољачки, када његов главни егзекутор (Басара – С. А) не набија кога стигне на курац (`црвени бан`)“. „Диструбутери штампе се не шале када кажу да знају када умре неки од читалаца (листа Данас) – па киоск, уместо три, почне да наручује два примерка Данаса”.
О НУНС-у: „Иако су његови чланови углавном прави новинари, НУНС није новинарско удружење, већ аутоколонијална полуга неслободе и потчињавања западним центрима моћи“.
О Маринки Тепић: „једно од нетранспарентнијих зала српске политике; каријеристичка, безлична протува која лаже не трепнувши; доказује и колико је глупо веровање да је укључивање жена у политику по себи добро“.
О Чедомиру Јовановићу: „Само што зов Вучићу ожени ме не истетовира на челу“.
О Другој Србији: „функционише као Грађанска ортодоксна црква“.
О Латинки Перовић: „цементирала мрачни нелиберални либерализам и ултранационалистички антинационализам“.
О Председнику: „Kључни говори председника звуче као да се надахњивао мишљу Дубравке Стојановић. Воли да верује да се поново родио као ћирилична синтеза Ататурка и Лутера“.
О Ерику Гордију: „Полицајац наше академске и медијске неслободе“.
И да не наводим даље. Ћира због оштрог језика није без непријатеља, који су, очигледно, сада једва дочекали прилику за реванш. Главнина напада је дошла из срца таме, с типичном инверзијом улога прогонитељ-жртва: Ћирјаковић, коме је претходно прећено да ће му бити поломљени прсти како би престао да пише, једним медијским хокус-покусом претворен је у насилника и прогонитеља.
Сада су сви заборавили на стварне физичке претње Ћирјаковићу, пребацивши се на расправу како обезбедити поштовање за групу жена које, на нједној страни, користе агресивни „курац-пичка“ дискурс, а на другој страни су осетљиве дамице које „губе самопоуздање“ и „постају узнемирене“ чим се суоче са сличним дискурсом.
Немојмо се заваравати: ако Ћирјаковић изгуби место на факултету, срце таме однеће важну симболичку победу. После тога, само је питање ко ће следећи бити означен за одстрел.
Као неко ко узнемирава, провоцира и подрива самопоуздање…
