Негде од средине јула аутоколонијални медији почели су да нас гњаве са спомеником Стефану Немањи. А онда, негде средином августа – као да је неко притиснуо паник-тастер – гунђање и вајкање претворили су се у праву хистерију.
Владимира Димитријевића то лудачко бешњење подсетило је на сцену из филма Истеривач ђавола, када се ђавоиманој јунакињи пред крстом лице окренуло на затиљак.
Невероватно је шта је све, током августовских бјесова, речено за споменик:
Оно што је заједничко свим овим махнитањима било је отворено инсистирање на дистинкцији:
Или како то каже Радина Вучетић, на једној страни је „суверена естетика“, „људи струке, од интегритета“, а на другој „башибозлук, примитивни и ратнохушкачки”, као заступници „неорадикалског кича“.
А Горан Марковић: „Најгоре од свега је да је неко, неук и припрост, преузео на себе да суди шта је лепо а шта није“. Јер, о томе шта је лепо, јел` тако, можемо да судимо само ми – београдска елита културтрегера.
* * *
Овај карактеристични култур-расистички став типичан је, као што сам већ писао, за секуларно свештенство и његову контролу укуса, као средства обезбеђивања, најпре, монополског положаја у социјалној хијерархији, а онда и одговарајуће системске ренте.
У области културе, ти естетски капои негују доследни манихејски дуализам: добро-лоше, узорно-накарадно, урбано-сељачко, европско-паланачко, модерно-ретроградно, прогресивно-назадно, наше-њихово (туђе)… (в. овде 73-77).
Иако непрестано наричу над српским духом паланке (Угричић: „Дух паланке је у свом патриотизму и национализму дух потенцијалог нацизма“), заправо су они тешки паланчани.
То се лепо види по естетској позицији с које нападају споменик Стефану Немањи. Сажео ју је Срђан Милошевић у Peščaniku, објашњавајући шта је то „анахрони уметнички израз“:
Ова припроста ликовна естетика пандан је једнако примитивној књижевној естетици која је ове године промовисана с доделом НИН-ове награде (о томе сам писао овде). Но и ту је примитивизација естетских норми само одраз губљења престижа актуелних „чувара капија“, који свој монополски положај морају да чувају све већом репресијом: идеолошком искључивошћу и моралном паником.
Тенденција репресивности ове естетике најбоље се види у њеној цензури одређених уметничких израза („фигуралност“, „реализам“, „монументалност“), као и у наметању праћења уметничке моде (инсистирање на дистинкцији „модерно–демоде“). Свако ко не следи моду – а они су ти који ће да нам кажу шта данас јесте уметничка мода – аутоматски губи статус уметника (као Рукавишњиков), а публика таквих уметничких израза аутоматски постаје „примитивни башибозлук“.
Као на некој паланачкој свадби, они седе и оцењују како се ко обукао, ко је погодио моду, а ко је демоде. „Види ону Горицу, какве су јој ципеле – па то је мода из деведесетих! Ју-ју, кринџ, брука нам фамилију, мислиће да смо сељаци…“
* * *
Али, у уметности нема моде – сви уметнички изрази су дозвољени, само ако код публике могу да произведу емоцију. Наравно, некада је дух времена такав да одређени начини боље кореспондирају с публиком. Но, хетерономна естетика, која забрањује одређене уметничке изразе јесте оно што је, почетком 21 века, заправо друштвено демоде.
Међутим, не сметају нашем секуларном свештенству неки уметнички изрази зато што су демоде, већ зато што се боје да управо они имају естеску снагу да код публике произведу емоције. То је проблем наших аутоколонијалних селебритија: страх да ће Рукавишњиковљев Немања пробудити емоцију – али, погрешну, неприхватљиву емоцију.
А то је оно што се нипошто не сме дозволити.
Која је емоција за наше секуларно свештенство најмалигнија? То је лепо демонстрирала Ана Тасић, позоришна критичарка Политике, коментаришући представу Народног позоришта „Српска трилогија“. У чланку под својственим насловом „Псеудопатриотски шунд поново напада“ („Упомоћ!“ – С. А), она је оспорила сваку вредност овој „потпуно анахроној и уметнички безвредној представи“, под оптужбом да је – пазите сад! – „друштвено опасна“ (Позоришна представа друштвено опасна? Шта је ово, 1948? – С. А).
А зашто је „друштвено опасна“? Зато што, упозорава Тасићева, „распирује острашћености којима је политички лако манипулисати – доказ за ову тезу су реакције претпремијерне публике која је уз стојеће овације поздравила хорско извођење песме `Тамо далеко`“.
Не знам да ли сте схватили: на крају представе српски ратници, живи и мртви, излазе на позорницу и певају „Тамо далеко“ – катарзични тренутак за публику која, потресена оним што је видела, доживљава емоцију.
Али, управо та емоција је ферботен. А од тог – да Рукавишњиковљев Немања случајно не произведе ту емоцију код публике – највише се и ужасава наша аутоколонијална елита.
Или, како рече наш естетичар, Срђан Милошевић, „ниједна идеолошка асоцијација у вези с овим спомеником није симпатична“, а сам споменик је „опредмећење менталног стања које је зазивало Велику Србију“, те „злокобна манифестација безнадежне националне параноје (…) о тобожњој угрожености српства у Србији“.
Пазите логике: велики споменик аутоматски денотира Велику Србију, а оно што је недопустиво јесте и сама помисао о (нео)колонијалном положаји Србије и десуверенизацији малих земаља – не, то би била „националистичка параноја“, јер, као што знамо, у евроатлантском свету царује другарство, куће су од чоколаде, а с неба падају печене шеве.
* * *
Заправо, главни проблем је што је споменик превише српски. Највећи део запевања и проклињања наших грађанских селебритија састоји се из оптужбе да Рукавишњиков Немања није (довољно) београдски:
Наши компрадори мисле да се „српски“ и „београдски“ искључују у оба смера: оно што је српско не може бити београдско, а оно што је београдско не може бити српско.
Када, дакле, они кажу да Београд треба да буде „косполитиски“, то за њих заправо и дословце значи – несрпски. Инсистирање на „југословенском“ карактеру „правог Београда“ уистину и служи томе да се затоме елементи његовог прошлог и садашњег српског идентитета.
Наглашавањем да су они „Југословени“, или да су „равнодушни према националном идентитеу“, наши селебритији желе да истакну свој „укус“ и дистинкцију у односу на башибозлук (који себе види као Србе). Ово је за њих веома важно, о томе непрестано осећају потребу да обавесте јавност (чак и кад их нико ништа не пита). Јер то је, очигледно, легитимација њихове супериорности, а заправо – знак за за препознавање члана (или кандидата за члана) ове утицајне колонијалне касте.
Наравно, сви смо ми (Срби) пре 1992. били Југословени. Али, ово није то – ово данас је аутоколонијално југословенство. Југославизам је сада дистинктивни знак овдашње компрадорске елите у односу на „Србе“ и неопходна улазница за више хијерархијске положаје у реалној надвласти (у НВО сектору, „независним“ медијима, култури, итд). Та надвласт има веома важну идеолошку функцију обезбеђивања интереса атлантистичких структура, тако што нормализује колонијалну управу, као и уредну трансакције профита ЕУ/САД компанија из Србије.
Међутим, ваља разумети фрустрације свих тих наших „новојугословена“ – пошто тек онда можемо да схватимо њихову помаму због споменика: они се сваки дан буде у земљи коју не воле; они се сваки дан буде у земљи коју заправо презиру.
А гледајте сада – поврх свега тог, појављује се још и Немања: висок 23 метра, види се из пола града, то српско обележје у сред „југословенског“ Београда?
Недопустиво.
* * *
Сада би требало да нам буде јасно зашто они, када спазе Немању – макар и у нацртима, доживљавају nervous breakdown. Код њих се аутоматски рађају четири асоцијације:
Наравно, критика Немање није никаква борба против Вучића. Немања свакако није Вучићева слаба тачка. Сви знамо да он опстаје или пада на Косову. Али, за „новојугословене“ нема и не може да буде Косова.
Зато хистерија око Немање. Јер, шта ако се Срби сете да је управо он ослободио Косово од Ромеја? И да ће их сада, с 23 метра висине, жалостиво гледати и питати – а ви?
А ми? Можемо му само рећи: добродошао Немања, какав си да си; велики и накарадан, „руски“ и одвећ српски – наш си. И добро је што су ти крст у десној ручи заменили с мачем.
Требаће нам.