БИЉЕШКЕ О АНДРИЋУ (6): Слике из затворске лектире
Андрић је Кјеркегорово Или-или купио у Бечу, 1913. године, о стотој годишњици Кјеркегоровог рођења. Понио је књигу са собом у Краков, а из Кракова, након Сарајевског атентата, и у Сплит. Кад је у Сплиту ухапшен, газдарица му је у затвор доставила завежљај с неким личним стварима међу којима је била и једна књига: Или-или. Он ће је са собом понијети у Марибор, за шта имамо свједочење његовог затворског друге Нике Бартуловића, које нам преноси Мирослав Караулац уз још неке детаље: „Још Бартуловић, који је лежао заједно са Андрићем у мариборској тамници, у предговору за Ex Ponto указао је да им је првих мјесеци Кјеркегор, којег је Андрић успео да пренесе у тамницу – био једина душевна храна. (…) Из писама из мариборског периода види се да је читао Игоа и Сјенкјевича и да је поред италијансконемачког речника у писмима тражио, ‘ма колико те стало труда или новца’, Видрића и Крањчевића и какву пољску књигу ‘да бар шта читам на том најдражем језику’ (30. X 1914). Поред свега другог што му је падало под руку – руска предреволуционарна литература и петпарачки романи. Из тога времена сачуван је и његов превод Вајлдове Баладе о рединшкој тамници (учињен по свој прилици према неком немачком преводу) који је завршио како је убележио на посљедњој страници превода – 4. X. 1914. године.“
Прича о Андрићевом читању Кјеркегора у затвору литерарно је страшно заводљива. Нарочито је била присутна у страним ишчитавањима Андрића гдје референце на Вука и Његоша не значе много. Тако се, рецимо, у некрологу из пера Албина Кребса објављеном у Њујорк Тајмсу дан након Андрићеве смрти нарочито потенцира блискост Андрића и Кјеркегора. Ипак, у андрићологији ова паралела је обично водила у слијепу улицу. Примијећивана је формална сличност између Ex Ponta и почетка Или-или те је наслућивана сродност или подударност у меланхоличној визији свијета код Кјеркегора и Андрића. И сам Андрић је присјећајући се у зрелим годинама својих младалачких читања Кјеркегора бивао амбивалентан. У разговорима са Љубом Јандрићем, он свјесно као да умањује величину утицаја овог данског филозофа, мада не може да пренебрегне чињеницу да се управо кроз читање његовог дјела почео да расуђује о стрепњи, страху и премоћи зла у свијету, што је једно од важних обиљежја његове поетике. Ипак, на крају разговора о Кјеркегору, он Јандрићу дословно каже: „Признаћу вам, народна свест и епика имали су далеко снажнији утицај на ме.“ Андрићу треба вјеровати, али и у овом признању је дупло дно. Нико не спори доминацију народне свијести и епике у Андрићевој поетици, али филозоф коме дугује расуђивање о стрепњи, страху и премоћи зла не може бити безначајан у њеном формирању.
На страну, међутим, филозофија. Кјеркегор је један од оних филозофа који зна да прича, да приповједа (не проповједа), а то је за Андрића морало бити важније. Треба тражити слике, не концепте.
Читуцкајући прије коју годину Кјеркегора (баш Или-или), наиђем на овај фрагмент: „Још од раног детињства, стрелица туге је заривена у моје срце. Све док буде заривена, бићу ироничан – ако је извуку, онда ћу умрети.“ Зазвучало ми је познато, однекуд већ знам за ту слику.
Прелистам Аникина времена и пронађем оно што сам тражио: „Једном је у Сарајеву, на пазару, видео како је неки Србин пробо Арнаутина. Нож је остао у рани. Рањеник се није обазро за убицом, кога су други гонили, него је полагано, као свечано и сабрано, пошао ка првим отвореним вратима. Ишао је као да броји кораке, није гледао ни у кога, само је обема рукама притискао рану, осећајући јасно да ће живети само дотле док му не извуку нож из ране.“
Незахвална је, генерално, тема књижевних утицаја. За баналност и примитивизам, утицај се изједначава с плагијатом. Помодарски постмодернисти пак површно се ките многобројним утицајима као значкама. Књижевни утицај, међутим, није ни плагијат ни значка; нити се скрива нити носи на реверу. Стоји заривен као нож у рани. Као жалац у месу, рекао би Кјеркегор цитирајући светог Павла.
