Мирослав Лазански

Слатки рат Загреба и Београда

11.12.2016.

Ми пунолетни и малолетни грађани Србије и Хрватске, наши брижни и одговорни српски и хрватски политичари и државници, чланови парламента и сабора, пронашли смо нову и предивну тему о којој можемо опет да жестоко расправљамо, да се споримо и, не дај боже, чак и да ратујемо. Овог пута на делу је покушај хрватско-српског слатког рата. Због српских чоколадица, које је у одсуству националне пажње и позора тако неопрезно дечици у Дубровнику поделила председница Хрватске госпођа Колинда Китаровић. Је ли та чоколадица за хрватске националне, или посластичарске појмове, довољно европска и чиста – или је превише српска, је ли направљена на хрватски – или на српски начин? Или је имала омот на ћирилици – или нешто што асоцира на Србију?

Елем, најновији српско-хрватски какао рат највероватније може бити разрешен само у Бриселу типичним ЕУ компромисом. И то би било и најпоштеније. Послати евробирократама наше чоколадице у Брисел и у Стразбур, па нека пробају и сами донесу закључак је ли наш производ довољно европски. И обавезно да се донесе одговарајућа и обавезујућа резолуција европског парламента о српским чоколадицама. Опет, сигуран сам да нам Хрватска због спорних чоколадица ипак неће блокирати поглавља на путу ка ЕУ, посебно не сада пред нову годину. Вероватно ће Загреб инсистирати да чоколадице из Србије морају да буду од чистог какао-путера и без других додатака, да се производе у просторијама где неће бити српског ваздуха, већ само хрватског зрака из специјалних конзерви које носе назив „Чисти хрватски зрак”, модел 1990. година.

Са своје стране Србија ће морати да пристане да увози такве конзерве, ако уопште жели да продаје своје чоколадице на хрватском тржишту. Србија ће морати и да одустане да те чоколадице обогати било којим биљним примесама више од пет одсто, то је уобичајени стандард за чоколадице у ЕУ, јер укус биља из Србије потрошаче у Хрватској много подсећа на бившу им заједничку отаџбину, Југославију, а то је већ нечувени злочин. Посебан проблем могао би да буде и омот тих чоколадица које су Хрвати увезли из Србије. Наиме, ако су чоколадице биле паковане у златном омоту округлог облика, то јако личи на паковање презерватива некадашње загребачке фабрике гуме „Рис” из времена СФРЈ. Врло квалитетан производ од најбоље гуме, мислим да је то „Рис” ексклузивно радио за целу СФР Југославију. Мислим да је у томе имао и монопол и да се Београд око тога ништа није питао, нити се ико у Србији против тог монопола бунио. Пошто је тадашња службена хрватска политика била „знаковита ћутња”, по оној загорској „не би се штел мешати”, сасвим је било природно да се и презервативи раде у Хрватској. То је била републичка расподела посла.

Све то поуздано знам из доба своје прве младости. Када смо куповали чоколадицу на киоску, прво бисмо осмотрили да нека госпођа не стоји поред нас или иза нас, мало је незгодно било онако гласно затражити златну чоколадицу, тада је то било мало блам, јер социјалистички морал ипак је био некакав морал, а били смо и клинци. Онда вас продавац, од продавачице никада се нисам ни усудио да купујем чоколадицу, дакле продавац вас значајно и онако заверенички погледа, намигне и полутихо запита: „Дечец, коју чоколадицу хоћеш, праву, или ону?“

Но, добро, ако смо Хрватској продали погрешне чоколадице, онда је председница госпођа Китаровић правилно поступила с извињењем целокупној хрватској јавности, а не само домољубима. Ако је била грешка у испоруци, да се и ми у Србији извинимо.

Ипак, ми у Србији, односно наши произвођачи чоколадица сада су, несумњиво, у великом проблему. Наиме, спор око чоколадица није само бизарна ствар, то је сада питање националног поноса и престижа. Чија је боља? Чоколадица. Како да угодимо бившој браћи Хрватима око укуса чоколадица, да ли тај укус треба да има везе са какао-путером, кокум гургијем, палминим уљем, или другим састојцима? Пошто за нас овде на овом делу Балкана везују само за мирис ћевапа и лука. Шта би тек било да смо у испоручене чоколадице уместо кокум гургија увалили мирис ћевапа и лука? А био је само кокум гурги. Замислите фине загребачке горњоградске и доњоградске даме из старих пургерских фамилија, са Ксавера и са Цмрока, можда и са Прилаза ЈНА, који се истина одавно не зове тако, дакле да све оне по подне у пет на ритуалном чају у салонима великих грађанских станова и старих вила, уз обавезни коњак, пробају и понеку чоколадицу из Србије. Какав би то тек био ужас? Из Србије чоколадице, па са мирисом ћевапа и лука. Страшно, Балканци, примитивци… Исте вечери Хрватска би затражила активирање члана 5. Вашингтонског споразума о колективној безбедности НАТО-а. Зато што је Србија угрозила независност и суверенитет Хрватске. Чоколадицама. Али без мириса ћевапа и лука.

Друже Тито, устани из гроба да видиш шта ови данас раде. Каква би то тек бежанија била, од Триглава до Вардара, мигранти би били мала маца…