Слободан Антонић

Слабост режима као претпоставка „обојене револуције“

29.09.2025.

Реторика о борби с „обојеном револуцијом“ у Србији није само пропаганда власти. Као што смо већ раније објаснили, власт се заиста понаша као да има посла с обојеном револуцијом, и јамачно је уверена како је захваљујући управо таквом поступању преживела грдосијски збор 15. марта и ескалацију насиља након Видовданског митинга.

Да су крајем септембра протести утихнули, то признаје и антирежимска штампа. С друге стране, власт чека да прође 1. новембар, па да прогласи ликвидацију „обојене револуције“ (мада је с таквим објавама она већ неколико пута излазила у јавност).

Међутим, како год да се заврши 1. новембар, остају структуралне слабости режима које генеришу овакав тип кризе. Заправо, велики утицај на појаву елемената „обојене револуције“ у студентско-грађанском покрету имају и структурални фактори — првенствено објективне слабости режима.

Уопште, када је реч о обојеним револуцијама, „оне се дешавају у земљама где су из различитих разлога држава и влада слабе“ (овде 10), односно „у државама где режим пре ужива прећутну подршку (acquiescence) него популарност“ (овде 115). Као главне слабости Вучићевог режима, које се показују као кључне за избијање или за успех обојене револуције, могу се навести:

1. Одсуство демократског политичког консенсуса елита, пре свега због честог изигравања парламентаризма од стране владајуће странке, читаве културе вређања опозиције у владиним медијима (таблоидима), као и због ауторитарног стила политичке управе.
2. Одсуство знатније идеолошке привлачности, због честе непринципијелности и макијавелистичке прагматичности режима — тако да је резултат тај да га суверенисти сматрају „издајничким“, а евроентузијасти „антиевропским“.
3. Одсуство унутрашњих аутономних друштвених савезника — режим је, концентришући сву моћ, непромишљено радио на систематском преузимању или уништавању свих самоуправних сектора грађанског друштва, тако да су, с избијањем побуне, све преостале аутономне структуре или заузеле став неутралности (бизнис елита, културне и научне установе), или су заузеле отворено непријатељски став (Универзитет).
4. Несолидни мотивационо-регрутациони темељ — основни начин на који је режим настојао да задобије подршку био је преко (материјалне) корупције; али кад корупција постане мета бунта, као што се то збило у Србији после 1. новембра 2024, такав мотивационо-регрутациони покретач заправо је аутодеструктиван по режим.
5. Изразита некомпетентност већине сарадника и намештеника режима, који су до положаја дошли првенствено преко странке и личним везама — што онда подразумева и веома ограничену ефикасност државног апарата, који је практично слабо шта више у стању да уради како ваља.
6. Набусит и одбојни стил руковођења врха режима — појачан неспособношћу администрације, констатованом у претходној тачки — у којој се често јавно демонстрира ниподаштавање према нижим деловима корпоративне хијерархије; то тешко да може донети снажнију персоналну лојалност оних истински способних припадника државног апарата, тако потребну у кризним ситуацијама (овде 520).
7. Потцењивање и десетогодишње толерисање (из тактичко-колаборантских разлога) токсичног утицаја хиператлантистичких медија, као што су N1 и Nova S, на српско јавно мнење. За то је већ речено да је „једна од највећих грешака – не бих се изненадио да постане најскупља, па и да се једног дана покаже фаталном – које је Вучић направио од доласка на власт“ (овде 173).
8. Социјална база режима је, у односу на опозицију, старија, сиромашнија, необразованија, пасивнија и апатичнија — што је у условима масовне побуне јак хендикеп, будући да се из такве базе знатно теже могу регрутовати одрешити идеолошки и политички борци. „Искуство показује да релативно мали број људи — обично неколико десетина хиљада — обара власт пред милионима пасивних и анестезираних грађана“ (овде 379).

Везано за ово последње, по једној сондажи јавног мнења из марта 2025, подршка владајућој коалицији међу испитаницима старијим од 61 године износи 59%, док код бирача старости од 18 до 40 година она пада на свега 8%. Слично је и с образовањем: 69% испитаника с основном школом подржава владајућу коалицију, док је тај удео међу високообразованим свега 18% (исто).

Подршка режиму из ових других слојева је веома важна, будући да особе с основним образовањем или без школе, по попису из 2022, чине преко 24% пунолетне популације, а грађани старији од 60 година чине 30% пунолетног становништва (бирача). Међутим, једно је учешће људи на изборима – где се појављују махом старији, а друго је је учешће људи на протестима – где имамо углавном млађе учеснике. У овом другом случају, власт има озбиљне проблеме да парира студентско-грађанском протесту.

Слабост број два – одсуство кохерентхне идеологије – посебно је опасна у дуготрајним кризним ситуацијама као што је ова. Није Лењин, који је практично с улице преузео власт у највећем царству на свету, случајно упозоравао да се на идеологији не може штедети. Уосталом, пропаст комунизма и СССР 1989-1991. није дошла због мањака тенкова и нуклеарних бомби, већ због слабости идеологије.

Овдашњи режим је, у нормалним околностима, обезбеђивао подршку пропагандним монополом у делу великих медија. Међутим, ширење интернета, „смарт“ мобилних телефона и друштвених мрежа, веома су сузили тај монопол. У Србији је удео дневних корисника интернета између 2007. и 2022. порастао са 15% на 81%, тако да 2023. у Србији 76% домаћинстава поседује рачунар, 86% интернет прикључак, а 94% мобилни телефон.

То значи да режим практично више ништа не може да сакрије, а слаба идеологија онемогућава да његове присталице нове и непријатне чињенице аутоматски смештају у апологетске идеолошке фијоке. Једина упоришна идеолошка тачка, која спаја широку коалицију „националиста“ и „евроатлантиста“, из којих је састављен режим, јесте култ личности председника.

Али, наспрам режима, студентско-грађанска револуција окупила је такође „националисте“ и „атлантисте“, либерале и конзервативце, еврофиле и русофиле… – такође са само једном заједничком тачком: сменом Вучића.

Само што овај покрет има и једну додатну идеолошку предност – култ младости и чистоте („свети студент“), што је од изузетног значаја у ситуацији када је главна друштвена и политичка тема корупција.

Дакако, режим се увек, у крајњим приликама, може ослонити на употребу силе. Али, њено је коришћење у „обојеним револуцијама“ гашење ватре бензином. Таква дешавања пропагандно-психолошки увек прати својеврсни политички флагелантизам (ф. је „сексуална перверзија у којој се полно задовољство изазива или појачава самобичевањем“). Дакле, што веће мучеништво, тим снажнија енергија протеста.

Све у свему, ако је на делу обојена револуција, онда њен структурни генератор није напољу, већ унутра. И он ће наставити да делује све док режим не буде реформисан или оборен.