Желидраг Никчевић
СКРИВЕНЕ ЧАРИ КАПИТУЛАЦИЈЕ
Овим нашим лидерима који су навалили да се по сваку цијену прикључе „прогресивном дијелу човјечанства“ било би веома корисно да мало мућну својим високо уздигнутим (празним) главама, а њиховим одушевљеним присталицама да у паузи аплауза погледају шта се дешава у ширем региону, то јест у комшилуку. Како се обично завршава идила са добронамјерним глобалистима.
Занимљиво би било, рецимо, размислити о томе како Пашињан ових дана успијева да мање-више мирно преда завјетни јерменски Карабах. Паралеле су директне – и злокобне.
Притом, није толико спорна сама чињеница одрицања од сопственог идентитета и територије, прије ће бити да је логична, јер је већина регионалних вођа спремна да преда све што се предати може, само да би их похвалили у важним амбасадама. Ту је много интересантнија равнодушност коју у овом губитничком процесу показује народ. Лојалност туђим слугама. Дакле, зашто људи спокојно бирају предводнике који пристају на тотално подаништво неким другим предводницима, и не само да на њега пристају, него га проглашавају врхунском дипломатијом?!
На ово питање постоји прилично непријатан одговор.
По свему судећи, глобализам је у последњих двадесетак година постао регионални фетиш – општеприхваћени модни тренд, док је традиционална национална држава проглашена старудијом и сведена на пуко сервисирање најбаналнијих потрошачких очекивања.
Фанатизованим потрошачима наметнута је идеја да су национално достојанство и сувереност ствар далеке и ружне прошлости. Ко је луд да се бори за тамо некакве планине и долине, да истрајава на сопственом (страдалном) путу – и то „упркос међународном праву“ – кад нам је, ево, сасвим при руци обећани бољи живот, специјално за нас пројектован у Вашингтону или Бриселу.
Људи желе да по сваку цијену ускоче у воз глобализма и пробуде се негдје гдје има брзе хране, повољних кредита, ајфона и тржних центара. Неопходно је пробити се на Запад, макар као инвалид, сиромах или страшило, и због тога – не помињите нам више те глупе идентитетске и територијалне спорове.
Другим и суровијим ријечима, активна капитулација наших властодршаца у ствари подразумијева пасивну капитулацију народа. Поклонимо се свјетским господарима и дајмо им све што траже, пошто ће нам наше мудре власти неким магичним триком повећати плате и наступиће толико жељени потрошачки рај. Што би се рекло: Европа сад. Ионако је у савременом свијету превише компликовано направити нешто заиста своје (а још више – читаву државу). Зашто да ризикујемо, кад господари планете ионако не допуштају да било ко, осим њих, има нешто своје?
И ево, стижу уважени високи представници и питају: јесте ли коначно схватили да се то ваше старомодно идентитетско праћакање нимало не исплати? Покорите се, прихватите наше фер услове – и ми ћемо вас једног дана укључити у прогресивно човјечанство. Часна ријеч.
Народ ће вјероватно рећи: тако је, у праву сте. Сагласни смо са вашим широкогрудим предлозима, укључите нас. Само нам оставите брзу храну, кредите и тржне центре, и да, ајфоне, па радите шта год хоћете.
А они ће заиста радити шта год хоће. Што су, уосталом, увијек и радили.
