Милан Ружић

Сити овога, гладни себе!

19.08.2019.

Вековима смо радили на себи, а данас настављамо, али у погрешном правцу дичећи се својом упорношћу и препричавајући визије које смо видели својим слепим очима.

Медији, или барем оно што се тим именом дрзнуло назвати, бави се искључиво естрадом и смрћу, док за живот и културу, без које живота и нема, нема места. Медији су постали весници воајеризације народа који страствено ужива у прикривеном посматрању своје пропасти. Новине, телевизија и интернет су себе успоставили као посреднике између лажи и пропасти. Преко медија поричемо свој народ. Ми предњачимо по броју анационалних телевизија са националном фреквенцијом.

Српска академија наука и уметности (САНУ) већ је одавно изгубила овај придев „српска“, уз изузетке неколико академика који покушавају да тај придев оправдају својим радом. Уметност је у Србији протерана и замењена бескорисним инцидентним перформансима и инсталацијама, а ни науку нико ни за шта не пита, нити се у њу улаже, па од САНУ остало је само А као прво слово азбуке српске пропасти као народа и српске културе као експоната у музеју у ком плафон прети да падне и све сравни са приземљем правећи тако темељ новим вредностима које се огледају у безвредности.

Глума се из Народног позоришта преместила у Народну скупштину, а у скупштини се прича и бави свиме осим народом, а о народном новцу. Оно што ми овде чинимо, а дрзнули смо се да то назовемо политиком, само је једно велико проституисање, а у жељи да останемо невини. На којекаква места су засели они који су увек стајали у ћошковима због својих грешака. Одлучивања су се дотакли неодлучни, правде криминалци, бољитка најгори, памети најглупљи, а напретка кочничари.

Школе су се сручиле себи на главу. Уместо да нуде образовање, оне нуде обећања о томе да ће родитељи бити више укључени у рад школа, као да они нису школу завршили, и нуде гаранције да ће тестови за матуру остати тајна, као што неће. Школство нам се свело на екскурзије и комбиновани испит, а из сваке комбинације је испало просветитељство и знање.

Сви познати људи ове земље, а мислим да нема државе осим Србије где има толико познатих људи који не знају због чега су познати, опањкавају своје колеге како су зрели за „Лазу Лазаревића“, не знајући да је та установа само рецепција, док је цела Србија једна велика лудница.

Цркву су, као последњи стуб одбране и ограду света који би без ње слетао са серпентина којима вози хиљаду на сат очију везаних спектаклом, оспорили гађајући онолике векове и одбрану народа својим најглупљим аргументима – аудијима и неплаћањем пореза. Било би у реду овим нападати цркву у земљи у којој неки лоши и компромитовани људи, често и неки који су плаћени у име и од народа, немају за аудије и плаћају порез. Видели су да православље могу нападати, јер је начето на светском нивоу, али би било боље да се са тим стане, јер Бог зна, а историја нас је научила, колико тежак пораз вера може нанети невери без капи крви.

И тако живимо, ако се животом једног народа може назвати његов ропац, изгубљени између онога што нисмо и онога што желимо бити, а никако као настављачи онога што јесмо или смо барем били.

Како слепима показати, глувима рећи и залутале извести на пут или бар на странпутицу, јер ово на чему смо ми – томе ни имена не знам.

Можда дође неки дан, а код нас Срба то ретко може бити месец, година или век, када ћемо се сетити да све оно што смо упропастили нисмо упропастили себи, већ својој деци. Оној деци која због тога одлазе и својим одласком, на који су натерани, осуђују ову државу и своје родитеље на вечити плач и жељу за својима.

Виђаћемо децу преко Скајпа, а оне који су их својим неделима отерали виђаћемо по телевизијама и новинама отекле од силине и обневиделе и за шта друго осим за своје добро.

Није ово више народ, уз извињење оном делу који се још увек држи и улива наду, већ је ово народна кухиња у којој се сви хране мукама свог народа. Земља ситих медиокритета, неухрањене интелигенције и гладног народа.

Сити смо овога, гладни смо себе.