Милан Ружић

СЕТИТЕ СЕ ДА ЈЕ ШВАБ НА ВРАТИМА

02.12.2022.

Милан Ружић

Наједном, слога више не постоји јер ваљда ће за њу имати времена приликом неког следећег рата, нема више морала јер је неисплатив, нема ни уметности јер је у питању период у ком се сви, па и уметници, групишу у кланове који теже заради, а не стварању ради задовољства

Откако смо се дохватили телефона и рачунара, до наших глава су стигли подаци за које се без технологије никада не бисмо ни заинтересовали. Међутим, како смо временом, услед доступности свих знања, остали заслепљени утиском да нешто знамо, а не знамо ми него наши телефони, тако смо сви постали стручњаци за све.

Ово је време у ком највише пажње, што је сасвим очекивано, привлачи сукоб Русије и Украјине, тачније Русије и Америке којој оружје придржавају Европа и Аустралија. На трагу овог сукоба, сви ископавају из виртуелног блата податке који иду у прилог аргументацији која њима треба, што није нужно и истина, али ти подаци од тих људи чине, барем накратко, „носиоце истине“.

А шта ће они којима та „истина“ није насушна? Тачније, шта да раде људи којима геополитика није опсесија? Шта ће индивидуалци који траже бег од те непријатне стварности и слика и прича које не желе да чују, ако већ морају да осете раст цена? Такви људи, а спадам међу њих, чезну за уметношћу или неким другим видом склоништа од суровости жрвња историје који меље, данас се чини, не државе, јер све су те државе и даље присутне, већ меље искључиво идентитете и ствари које живот чине лепшим или помажу у трагању за лепотом.

Као и све што ветар савремених околности нанесе у наше уши, то се обавезно одрази не на промену нашег става или понашања, на убрзање наше памети којом бисмо предупредили своју невољу већ на даље укопавање у ровове антиуметности, пропаганде и лажи.

Никада се није догодило да српски народ страда, или да гледајући сукобе других наслути своје страдање, а да је нешто урадио о том питању, осим војно када за то дође време. И обавезно, то нам је ваљда постало део генетског кода, у том периоду ишчекивања великих невоља фабрикујемо вишак девијација, а пошто смо склони и воајеризму, те девијације привлаче много већу публику, па се оне, подређујући се корпоративном капитализму, одједном нађу на оним рафовима на којима стоје најскупље ствари, али које се највише купују, јер су нас убедили да су на снижењу.

Наједном, слога више не постоји јер ваљда ће за њу имати времена приликом неког следећег рата, нема више морала јер је неисплатив, нема ни уметности јер је у питању период у ком се сви, па и уметници, групишу у кланове који теже заради, а не стварању ради задовољства. Дошло је доба кланова, свезнања, затирања свега што би условило да из ове наше суве, намучене и крвљу натопљене земље проклија било шта у чијем бисмо хладу могли да се одмарамо. И све, док ово пишем, делује као сто пута испричана прича која никоме не доноси ништа ново ни добро. Зашто је тако? Зато што смо навикли на то да све што прочитамо буде сензационално, први пут речено и тек откривено, а заборављамо да основне ствари треба вечно понављати баш зато што их стално заборављамо.

А ми који немамо где побећи од ратних дејстава, дељења на кланове, мржње и навијања, ми ћемо се тако понекад сакрити у још понеку добру књигу или неки текст ове врсте, као што бисте рекли – слаб, наиван и незанимљив. И док своју незанимљивост кријемо изрицањем сензација, а своју збиљу покопавамо одсуством сталног саопштавања суштине, полако долазимо на руб постојања одакле ће нас гурнути нешто што не видимо.

Док будете читали овај текст и одмахивали руком, јер у њему нису помињане намере Русије и Украјине, Херсон, Кримски мост, Суровикин, Зеленски и остали актуелни ликови и сцене драме коју принудно играмо, сетите се да је Шваб на вратима, а од његове појаве до нашег уништења није остало превише. Можда само неколико сензационалистичких наслова.