Милан Ружић

Шест жртава у Београду и шест фасада у Загребу

23.03.2020.

Пре два дана избио је пожар у стамбеној згради на Новом Београду у ком је шест особа изгубило живот. Јуче је у Загребу био земљотрес у ком је оштећен велики број фасада. Први догађај прошао је у апсолутној тишини, али не у оној којом се одаје почаст, такозвани „минут ћутања“, него она тешка тишина игнорисања, док је други догађај био испраћен аплаузом подршке Загребу са београдских балкона.

На друштвеним мрежама је и више него актуелно поставити слику Загреба и уз њу натпис „Pray for Zagreb“, док се за страдале суграђане Београд и Београђани нису превише потресли, ако је судити по реакцијама људи и тишини која влада поводом пожара.

Гледао сам и ја слике Загреба, сузних очију сам гледао труднице које држе своју децу испред породилишта и молио се за њих и за тешко повређену девојчицу. Жао ми је свакога ко је повређен или угрожен на било који начин. Међутим, од тих људи који здрави и прави стоје на улицама у Загребу, жалије ми је шест људи који су погинули у својим кућама. Страдали су у пожару и очигледно нису довољно достојни жаљења српске јавности. Ништа ни од упућивања подршке Српској православној цркви чија је Саборна црква Преображења Господњег страдала у земљотресу! Никакав дан жалости, црнина, статуси на друштвеним мрежама, ништа.

Суштина овог текста није поређење несрећа, јер несреће су несреће без обзира на то коме се догађају. Суштина је у нашем безочном улагивању другима на рачун своје части. Знамо историјске чињенице, а бирамо да их игноришемо. Онда више нисмо наивни, сада смо глупи.

Ствар је људскости и православља показати солидарност према жртвама и несрећама, али подсетимо се како су Хрвати и њихова јавност показали солидарност 1999. године када су на нас и исти тај Београд који жали за загребачким фасадама падале бомбе.

Тог марта, а годишњица НАТО агресије и тог терористичког чина је сутра, 90 посто хрватске јавности је поздравило напад на Србију, како каже „Вечерњи лист“. Да не наводим даље и не говорим о никад показаном кајању за огроман број Срба убијаних на најгоре могуће начине у концентрационим логорима и бацању у јаме. 

Треба ли спомињати да Хрватска сваке године слави „Олују“, акцију етничког чишћења Срба?

Подржавам солидарност, али не подржавам је ако ће она да поништи жалост за шест невиних људи који су страдали од ватре у својим кућама.

Жалије нам је шест фасада у Загребу од шест људских живота у Београду! Или смо тешки лицемери или страствени грађевинци.

Срам нас било нас и овог одвратног југословенског рефлекса који нас је толико пута довео у позицију да испаднемо будале.

Док се сви ви молите за Загреб ком се у суштини ништа није догодило, ја ћу се молити за ону повређену девојчицу и за мајке које су са децом на улици, али и за вас који зарад тренда и ко зна чега заборављате на шест угашених живота.

И молим вас, уколико читате овај текст, немојте бити „европејски Срби“ и улагивати се људима који су се радовали нашем страдању, а неретко су били и извршитељи, него кад завршите читање овог текста, оћутите барем минут за оних шест мученика страдалих у ватри на Новом Београду, а несталих у пепелу наше срамоте.

Слава им!