Ранко Пивљанин

Сећаш ли се, лепи Доситеју мој

28.06.2018.

А које будале су смислиле да на тесту из мале матуре ставе фотографију Доситеја Обрадовића код живе Кије Коцкар ? Па се сад ишћуђавају што су матуранти српског просветитеља мешали са Колумбом,Васком де Гамом,Јулијем Цезаром, Јованом Цвијићем, Теодором Рузвелтом, Лујом 14…

А да су за пример узели поменуту победницу „Задруге“, учинак би био стопостотан, осим ако би нека непажљива адолесценткиња уписала Тијану Ајфон или Сандру Африку. Са Цецама, Секама, Карлеушама нема шансе да би је помешале, јер је ту градиво толико утврђено да се ни случајна грешка не би могла омаћи. Испада да су они аутори уџбеника који су за граматичке примере стављали новокомпоноване стихове („Сећаш ли се, лепи громе мој“- сећам, како се не бих сећао) знали шта раде а ми их неправедно разапињали и глумили језичко и морално чистунство. Људи су само ишли укорак с временом и излазили у сусрет владајућем укусу, вредностима и друштвеним стремљењима, сажетиму римејк светог тројства деведесетих година – кока-кола, марлборо, сузуки…!

У ствари, треба да будемо поносни што су нам деца Доситеја Обрадовића мешала са овим људима а не са, примера ради, Дачићем, Вучићем, Шешељом, Мркоњићем, Ристичевићем, Весићем или, пак, са Кристијаном Голубовићем, Змајем од Шипова, Ацом Лукасом и сличним величинама. Могло би се рећи, видан напредак у нашем образовном систему. Браво за наставни кадар! Три пута ура за министарство просвете! Свака част младости наша! Дубоки наклон родитељима који су своје наследнике знали усмерити ка правим вредностима и истинским идолима! Капа доле, телевизији и штампи која све те звезде темељно промовишу! Има наде! Има наде?

Е, па нема наде! Нема, зато што се они међу нашом омладином, због којих анонимни и нешеровани Доситеј није џаба кречио по земљи Србији и који би га сигурно препознали, спремају да из те Србије запале главом без обзира. Бар тако каже истраживање „Миграције студената“ које је на репрезентативном узорку од 11.000 студената државних и приватних високошколских установа у Србији спровео Кабинет министарке задужене за демографију и популациону политику Славице Ђукић Дејановић. Према овом истраживању трећина студената планира да по завршетку школовања оде у иностранство, педесет одсто нема намеру да се икад врати, а четвртина оних студената који би да оду већ решена у одлуци да то и учини, без обзира на мере које би предузела држава у намери да их задржи у Србији. На питање „шта би требало да се догоди у Србији, а да не одете“, једна четвртина који планирају да оду каже да нема ниједне мере која може да их задржи, што је нарочито разочарало министарку Дејановић.

Касно сте се потресли, госпођо министарка. Можда је и постојала једна мера да ти млади и паметни људи остану а она је подразумевала немогућу мисију да негде заувек извеземо управо вас који три деценије ништа друго и не радите него „доносите мере“ али по кројном араку сопствених интереса, амбиција и калкулација. Нису само три хиљаде евра у Немачкој, пет у Норвешкој и десет хиљада долара у САД онај пресудни фактор за овај погубни егзодус младих Србаља. Отерала их је негативна селекција и реалност у којој им о судбини одлучују управо лоши ђаци и извесност да њихова тужна стварност буде и перспектива њихове деце. Отерала их је партијско – клијентелистичко злочиначко удружење које овде квари и мрцвари туђу децу заједно са њиховим родитељима, а своју „пати по мрачним конзулатима“, што би рекао Ђорђе Балашевић.

И на крају, лако ћемо ми за Доситеја или оног хромог Вука. Језик смо ионако „есемесовали“ и „извајберисали“ до ономатопеје и непрепознатљивости па зашто би препознавали и родоначелнике наше писмености.

Проблем је што је међу онима који ће заувек напустити овај рај у коме плата само што није петсто евра, више од 30 одсто студената из области медицинских наука. Лечиће нас они који не разликују Епидаурус од епидурала.