Сећаш ли се Болета из БЛ
Шестог јануара ове године, у Истанбулу, тачније у старом кварту Султанахмет, жена самоубица ушетала је у полицијску станицу и разнела се убивши при том једног полицајца и лакше ранивши још једног.
Сутрадан, седмог јануара, у Паризу, тачније у једанаестом арондисману, двојица наоружаних мушкараца упала су у редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо”, убивши укупно дванаест људи. Одговорност за истанбулски напад преузео је забрањени турски левичарски Револуционарни народни ослободилачки фронт.
Овај марксистички покрет објавио је како је његова припадница Елиф Султан Калсен, девојка од двадесетак година, извршила „жртвени напад” из протеста због смрти петнаестогодишњег дечака Беркина Елвана, који је преминуо од повреда задобијених на антивладиним демонстрацијама.
Париски терористи припадају, пак, екстремним исламистима. Андре Никол, саветник председника Скупштине Валоније, изјавио је овим поводом да најоштрије осуђује оба терористичка напада, али да истанбулски напад, у поређењу са париским, представља „цивилизацијски искорак”.
Верски антагонизми само су маска којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни, истакао је Никол, додавши да људи из Револуционарног народног ослободилачког фронта својом акцијом поручују: јесмо муслимани, али смо и радници.
Све је у горњем пасусу тачно, само што сам господина Андреа Никола, саветника председника Скупштине Валоније – измислио. Ако вам све око имагинарног Никола ипак звучи познато, то није случајно. Тачно пре три године, наиме, (тадашњи) саветник председника Скупштине Црне Горе Андреј Николаидис слично је резоновао у вези с потенцијалним тероризмом у Бањалуци.
Подсетимо, осмог јануара 2012. године, дан уочи заказане централне манифестације поводом Дана и крсне славе Републике Српске у бањалучкој спортској хали „Борик”, полиција је у хали пронашла већу количину експлозива и војног наоружања. Ускоро је откривено да експлозив и оружје припадају извесном Божидару Станишљевићу, званом Боле.
У први мах, и јавност и медији, као и тужилаштво, Станишљевићу су на терет стављали кривично дело тероризма. Касније се испоставило да је Станишљевић оружје и експлозив намеравао да прода, па је и оптужница преиначена.
Међутим, још док су сви мислили да је реч о потенцијалном тероризму, само неколико дана, дакле, пошто је експлозив пронађен, Андреј Николаидис је написао текст у коме, између осталог, стоји: „Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС.
Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.”
Уз „главаре, духовнике и умјетнике” (Милорада Додика, Бориса Тадића, Емира Кустурицу, патријарха Иринеја, бискупа Фрању Комарицу…), који су тог дана били у Борику, тамо су биле и десетине и стотине „обичних” људи. Из перспективе Андреја Николаидиса, дизање свих њих у ваздух, само ако је мотив „племенит”, представљало би, дакле, „цивилизацијски искорак” и „поетску правду”.
Да је Николаидис (био) „само” новинар или колумниста, ствар би вероватно остала непримећена. Како је, међутим, била реч о високопозиционираном службенику у црногорској власти, медији у Србији су пренели текст, уз коментар неколико јавних личности. Реаговао је Форум писаца, заложивши се за „слободу говора”.
Међу онима који су својеручним потписом подржали Андреја Николаидиса био је и Сретен Угричић, тадашњи директор Народне библиотеке Србије. Атмосфера у српској јавности била се добрано угрејала, те је и сам Угричић у једном тренутку признао да је био „неопрезан” у потписивању писма подршке Николаидису. Било је, међутим, касно, те је уследила Угричићева смена.
Све се то збива уочи председничких и парламентарних избора, па цела „белолистићарска” секта користи случај „Угричић” као још један аргумент да нипошто не треба гласати за Бориса Тадића и Демократску странку.
Дејан Илић тих дана, рецимо, пише: „Смена управника Народне библиотеке Србије коштаће Демократску странку избора.” Белолистићаре, реално, не занима због чега ДС треба да изгуби изборе, важно је да их изгуби. Жеља им се испунила. Демократска странка је изгубила. Српска напредна странка је победила.
Где смо данас? Сретен Угричић је у Америци. Свако мало учествује на престижним конференцијама, а у биографији му стоји да је 12 година био директор Народне библиотеке, да је смењен пошто га је министар унутрашњих послова оптужио да подржава тероризам, само због тога јер је подржао слободу говора у Србији, те да је после „био присиљен” да напусти земљу и остане у иностранству (Швајцарска, Аустрија, САД).
Занимљива је ова „присиљеност”, нарочито у контексту чињенице да Сретен Угричић на немачком говорном подручју као писац постоји искључиво захваљујући чињеници да је превод његовог романа „Незнаном јунаку” на немачки финансијски подржало Министарство културе Србије.
Најгласнији пљувачи Бориса Тадића за време случаја „Угричић” данас су најгласнији пљувачи Александра Вучића. (Успут, у вези с актуелним председничким изборима у Хрватској, Весна Пешић, у изјави за „Нови лист” из Ријеке, мртва хладна изјављује: „Кад гледам уназад, мислим да је ипак боље да грађани процене шта је мање зло, па да гласају за њега.”)
Што се, пак, тиче Николаидисовог текста, од њега су се, макар и са две и по године закашњења, на Скупштини босанскохерцеговачког ПЕН-а у јуну 2014, оградили Иван Ловреновић и Енвер Казаз, двојица утицајних аутора унутар књижевног живота такозване регије, што су ономад предводили сарајевско крило подршке Николаидису и Угричићу.
Све је дошло на своје, па и фамозни Боле вероватно опет ужива у блаженој анонимности, испијајући „нектар” пиво на Кастелу.
