Слободан Антонић
Сећање на Београдску оперу осамдесетих (крај)
Слободан Антонић
У првом делу ових сећања описао сам општи утисак о Београдској опери осамдесетих. У другом делу дао сам преглед наших ондашњих сопрана и мецосопрана. Сада ћу пак да опишем какав су утисак на нас, у то време, остављали мушки солисти Београдске опере.
* * *
Почећу од доајена Звонимира Крнетића. Био је искусан тенор (наступао је још од 1959) и на позорници је показивао пријатан осећај за музикално. Изградио је лепу фразу и сигурно се кретао у свим регистрима. У висинама, што је за тенора најважније, био је поуздан и уједначен. Уопште, у наступима му се видела посвећеност, скромност и дисциплина – особине које су толико недостајале многим другим члановима ансамбла.
Али, Крнетић је крајем седамдесетих већ практично окончао редовни ангажман у Народном позоришту. Наступао је по позиву, мада учестало, јер међу млађима у Београдској опери – што је опет била брука своје врсте за Београд – није било тзв. спинто тенора (Манрико, Каварадоси, Дон Хосе, Калаф, Радамес…).
Због година, Крнетићу је глас већ био приметно ослабио, мада није попримио онај претерани вибрато који долази са старошћу. Но, све теже се пробијао кроз оркестар (храбро се држећи још читавих десетак година). Ипак, нама је сметало што је његово певање почело повремено да прати и извесно шиштање у гласу („као код гусана“).
Какогод, ми смо га ценили због приљежности и пожртвовања. Без његових ускакања, током тих сивих осамдесетих, репертоар Београдске опере вероватно би се распао. Жао ми је што нема више снимака Крнетићевих наступа из његове тенорске младости. Волео бих да сам га могао чути кад је певао Едгарда у Лучији.
Други тенор био је Предраг Протић, који је тада још био млађи човек (у касним тридесетим). Али, Бог му једноставно није дао леп глас – ни пуноћу, ни заобљеност, ни лакоћу кретања. Уз то је певао с некаквим немогућим портаментима, с непрекидним узлазним глисандима, стално се клижући од ноте до ноте. Када би Лучија умрла и пала завеса, ми бисмо најчешће излазили напоље, како не бисмо морали да слушамо Протићево мучење с Едгардом, у завршној сцени трећег чина.
Ипак, Протић нам је био симпатичан, јер је стоички подносио млаке аплаузе публике и превртање очима на своје певање. Храбро је настављао да спрема све главне улоге лирског тенора, држећи тако велики део репертоара уопште присутним на београдској сцени.
Наше друштво се смејало када нам је једна девојка, која је познавала неког иза позорнице, причала како је чула да је „Протић у Прагу, у Пуританцима, отпевао високо еф“. Та опера се код нас није изводила и ми смо мислили да је посреди још једна од ловачких прича – „ма где Протић то може?“.
Међутим, данас се на нету могу наћи два његова висока еф: у Пуританцима (овде) и у Италијанки у Алжиру (овде). Значи да је та скаска ипак била истинита. Протић је очигледно имао те висине и био довољно храбар да их пева. Али, то се, нажалост, није видело у Београдској опери, почетком осамдесетих.
Миливоје Петровић („Миленце“), био је други лирски тенор. Имао је лепшу боју гласа од Протића, чак и извесну пунину у средњем регистру. Али, није имао висину – просто је бежао од највиших тонова и улога које су их подразумевале. Иако тих година најављиван у програму, никада није запевао Едгарда, те се уместо њега на сцени ипак на крају појављивао „одважни“ Протић.
Најбољи део мушких гласова били су баритони. Од старијих, већ сам помињао Душана Поповића. Био је знатне телесне масе и снажног, премда већ отежалог гласа. Сасвим су му пристајале карактерне улоге злоћа – од Скарпије, до Макбета. Ипак, и он је био на самом крају каријере. У гласу су му били све израженији некаква храпавост и шкрипање, док је глумачки био све мање покретљив (због големог стомака).
Десетак година млађи од њега били су Никола Митић и Зоран Александрић. Митић је био јаког, облог, мада на моменте мутног гласа, а Александрић је више био лирски и каваљер баритон. Митић је уредно и посвећено носио велики део репертоара, док је Александрић тих година ређе наступао.
(Не знам зашто. Из литературе видим да је норма за примадоне била ниска – две до четири представе у сезони [овде 193]; међутим, Крнетић се жали да је својевремено морао да пева и по осам представа месечно [овде]; зашто су неки наступали учестало, а неки ретко, то остаје тек да нам објасне музиколошки историографи).
Ипак, ми смо највише волели најмлађе баритоне: Слободана Станковића и Горана Глигорића. Они су у то време збиља били одлични: чистог, свежег, младалачки снажног гласа, лепе дикције, изврсне глуме, супериорно су владали позорницом. Навијали смо да што више наступају, и да добију што више нових улога.
Међутим, видим из литературе да је Бане Станковић морао да пише писма Управи са захтевом „да му се повећају радне обавезе ради уметничког развоја“ (овде 173). Њихова каријера у Београдској опери је, у деведесетим, нажалост прекинута (зашто – не знам; и о томе бих волео да прочитам код музиколога).
Од басова ваља споменути Александра Ђокића и Живана Сарамандића. Обојица су имали лепе и звучне гласове, и били у напону снаге за басове (по својим годинама). Ђокић је био фино уједначен у свим регистрима, док је Сарамандић, по боји и снази гласа, био изванредан у средњем и вишем регистру. Али, у најнижем домену, који је за баса и најрепрезентативнији, Сарамандићев глас одједном је губио снагу. Што се више спуштао у великој октави, звучао је некако све прозуклије.
Ипак, ми смо их обојицу волели – јер су на позорници били „личности“. Својом појавом и глумом чинили су сцену Народног позоришта одмах важнијом и драматичнијом.
Што се тиче мушких оперских нада, у то доба смо највише навијали за Славољуба Коцића. Коцић је имао, веровали смо, све предиспозиције да се развије у успешног лирског тенора, бољег и од Протића и од Миленцета. Не пуштају га само из суревњивости – мислили смо. И стварно га никад нису озбиљно узели у Београдску оперу. Но, Коцић је доцније направио сасвим лепу тенорску каријеру у Новосадској опери (СНП).
* * *
А сад нешто о публици.
Београдска публика, у то време, била је шкрта на аплаузима, а певање на бис било је веома ретко. Из чланка о Игору Филиповићу (Илустрована политика, у прилогу) види се да, ако је тај податак тачан, нико у Београду све до њега („140 година“) није бисирао арију „Жена је варљива“. И ја сам био присутан те вечери и то је заиста било чудесно.
Још само једном сам присуствовао певању на бис – када је поновљен чувени сескстет из Лучије. Ето, то су била два пута за осам година и не сећам се да је икада више, осамдесетих у Београду, било извођења на бис.
С друге стране, није било ни протестног звиждања певачима, нити узвика „уа“, или каквог другог гласног негодовања. Ако се публици нешто није свидело, уздржала би се од аплауза, и то је било све.
Улазница је, осим за премијере и гостовања, била релативно јефтина и приступачна. Ми смо обично узимали четврту галерију, а онда бисмо, пред сам почетак представе, сели на неко боље слободно место, на првој или другој галерији. Никада нам нико због тога није правио питање.
Из слике у прилогу види се да је улазница за четврту галерију 1981. коштала 30 динара, а мислим да је толико стајао и програм. Улазница за најбоља места на првој галерији, и то за гостовања 1983, била је 300 динара (инфлација између те две године је била око 50%, али цена улазнице није толико подигнута, ако је уопште промењена; из истог програма се види и име оног пољског тенора ког сам помињао у 1. наставку).
Крнетић прича да је, кад је он био тек млади заљубљеник у оперу (раних 50-их), младеж с треће галерије, после представе, остајала на углу испред позоришта и до касно у ноћ коментарисала наступе (овде). Ми бисмо пак, када смо имали пара, силазили у позоришни бифе који је, практично, радио до дубоко у ноћ.
Кафане су се, у то доба у Београду, затварале најкасније у 23.00. Позоришни бифе је, међутим, био једно од ретких места где се могло седети и иза поноћи. Наравно, ако вас пусте – а нас су пуштали, јер смо били пристојан млад свет, и никада нисмо правили проблеме. Могли су се појести ћевапчићи и помфри, све по прихватљивим ценама. Радо се сећам тих дружења, уз пиво и једну порцију помфрита за све нас.
Данас, захваљујући нету, можете да слушате оперу кад год пожелите, и кога год од певача хоћете. Онда, међутим, оперу сте могли да чујете ретко, само ако сте имали сопствену плочу или је од неког позајмили. Извођења на радију су била тек повремена, а на ТВ занемарљива. Један једини пут на ТВ давао се циклус филмованих опера, и то је било све, за цео овај период. И избор плоча је био ограничен на Југотонова лиценцирана издања (углавном Decca и His Master’s Voice), никад више од једног извођења по опери.
Ипак, ми смо брзо научили шта су добри гласови и таквој публици је било све теже продавати „рог за свећу“. Били смо критични према свакој врсти надобудности, пренемагања и примадонског понашања солиста. А опера је, уосталом, таква уметност да у њој тешко да може бити претварања: Hic Rhodus, hic salta.
* * *
На крају, кад сам већ поменуо плоче, хоћу да искористим прилику да кажем нешто и о мојој омиљеној плочи из осамдесетих из области вокално инструменталне музике. Није садржавала оперу већ један веома редак жанр – православну, оркестарско-хорску духовну музику.
У то доба православну музику ретко сте могли да чујете изван цркве, а једнако ретко и на плочама. ПГП РТБ се није усуђивао да публикује Мокрањчеву Литургију Св. Јована Златоустог, већ је било допуштено Југотону да је објави у Загребу (овде). Мокрањчеву Литургију је у Београду тих година снимила и СПЦ (музика овде; омот овде) – с дивним професором Милошем Ердељаном, као басом. Али, та се плоча продавала искључиво по црквама и билa не баш најбоље техничке израде – мени је, рецимо, допао један искривљени примерак, који је завијао.
Но, ПГП РТБ је 1973. издао плочу с деловима из Литургије св. Јована Златоустог Миливоја Црвчанина (1892-1978). Ова плоча је била за нас чудо. Најпре, савремени српски композитор, а његова музика не само да је била слушљива, већ је била и прелепа. И друго, литургијска православна музика која није а капела, већ са целим симфонијским оркестром. И то још у издању ПГП РТБ – чудо!
Не знам ко је у РТБ био заслужан што се ова плоча уопште појавила, али све похвале због ње. Мислим да је у питању један од ретких носача звука из тог жанра уопште код нас. А сама музика је чиста лепота, поготово анђеоски глас Ирине Хајдаревић (мој наставник виолине у „Биничком“, 1968-1973. био је Фарук Хајдаревић, можда му је то била супруга?).
Црвчанин је био „једини српски композитор који се ‘усудио` да уведе оркестарски елеменат у црквену музику“ (овде 118). Био је образован теолошки и музички. Завршио је Богословију у Београду, као и композиторски одсек Државног конзерваторијума у Прагy, где је и докторирао на теми: Српско црквено појање у прошлости и садашњости (1929).
Црвчанин је Литургију (1938) написао само за концертно извођење – био је потпуно свестан да оркестар у цркви није део православне традиције. Својом Литургијом заправо је оправославио западну духовну полифонију, баш онако како је то урадио и Александар Гречанинов (1864-1956) у Литургији доместици (1917), или како то пак данас ради митрополит Иларион Алфејев (1966-) у ораторијуму Страсти по Матеју (2007).
То што се Црвчанинова Литургија није могла извести у цркви вероватно је и пресудило да се ипак дозволи РТБ да сними плочу српске духовне православне музике. Но, Црвчанин је обезбедио да уз сваку плочу иде и папирић на коме је писало:
„Уз сагласност Патријарха Српске православне цркве Германа, у писму композитору од 5. маја 1972, људским гласовима природати су као пратња инструменти. Исто тако Митрополит прашки и целе Чехословачке Доротеј, у писму Црвчанину од 12. септембра 1973. године, похвалио је и препоручио ово дело Патријарху московском и целе Русије, Пимену“.
Иларионове Страсти по Матеју изведене су на Коларцу 2011. године, уз присуство самог композитора и нашег патријарха (овде). Слушајући, међутим, ту величанствену и потресну музику, сетио сам се Црвчанина, чија не мање величанствена Литургија у целости није никада изведена у Београду, а чак овде немамо ни копију његове докторске дисертације (а о преводу да не говоримо). Нека овај чланак послужи као позив да се та жалосна грешка исправи.
Плоча с деловима из Црвчанинове Литургије може се чути овде.
