Слободан Антонић
Сећање на Београдску оперу осамдесетих (2)
Слободан Антонић
Наставићу где сам стао прошли пут – с прегледом утисака који су на нас, млађу публику, остављали солисти Београдске опере осамдесетих.
Још једном да напоменем да ова сећања нису никакав коначни и свеобухватни естетски суд о било коме, већ само сведочење о укусу млађег дела публике из осамдесетих. Млади људи оштро суде, па су такве и оцене које следе.
Наравно, те оцене не представљају непоштовање ничијег труда и посвећености – а они су огромни како би се стигло само до тога да се изађе на позорницу и пусти глас. Али, уметност је сурова господарица: рачуна се само оно што је успело, само оно што је прекорачило границу између „не ваља“ и „ваља“. А музика је, поврх свега још, и такав сој уметности да се у њој свака, па и најмања грешка чује.
(Не рачунам, наравно, „авангардне“ којештарије, у којима се више производи бука него музика. „Добро је позната чињеница […] да Шенберг [приликом слушања интерпретације својих дела – С. А.] није ни примећивао када је неко свирао погрешне ноте“ [овде 137-138]. „Гал је студентима музике пустио снимак трећег клавирског комада из Шенберговог оп. 19, заједно са снимцима на којима је сам насумично `лупао` по диркама клавира. Студенти су имали задатак да идентификују музички `оригинал` и одвоје га од насумичне буке коју је створио сам Гал. Тачан одговор је дало само двоје студената – а и они су одмах изјавили да су одговорили случајно“ [овде 185]).
Дакле, какав су утисак остављали наши оперски прваци, почетком осамдесетих?
* * *
Почећу од сопрана. За две певачице је знала најшира публика, захваљујући њиховим честим гостовањем на ТВ: за Радмилу Бакочевић и Милку Стојановић. Али ова млађа редовна публика, којој смо и ми припадали, није их превише волела.
Радмила Бакочевић певала је суво и стегнуто, била је често превисока у интонацији, а у највишем регистру звук који је испуштала више је личио на контролисано вриштање него на певање. Верујем да је она некада звучала знатно боље (певала је од 1955). Али, почетком осамдесетих, у њеним наступима било је више неоправдане ароганције него белканта.
Нисмо је волели ни због њеног мужа, који је сматран функционерским бирократом. Ипак, Бакочевићка је у улогама злоћа била више него прихватљива. Сасвим јој је, рецимо, пристајала улога леди Макбет – та је представа (премијера 23. децембра 1981), заправо, била једна од бољих (Макбета је певао Душан Поповић, коме је такође улога одговарала, Александар Веселиновић је био Банко, па се чак и Миленце Петровић прилично добро носио са Макдафом…).
Милка Стојановић имала је топлији и мекши глас од вокално ригидне Бакочевићке, али у оно мало наступа у којима сам је гледао (певала је ређе од Радмиле) остављала је утисак интонативне неуредности, ма о ком регистру да је реч, док би највише тонове на крају арије само цикнула.
После тога би јој, по правилу, једна старија жена, која је увек седела на другој галерији, скроз десно, викала „браво“ и „бис“, и бацала јој цвеће (што се у Народном позоришту готово никада није радило, осим баш у изузетним случајевима). Али, ми смо ту жену и иначе сматрали ћакнутом, те је стога она остајала усамљена у свом одушевљењу Милком. Таман посла да поново слушамо „набадање тонова и цијук прикљештене волухарице“.
И за Стојановићку верујем да је некада много боље певала (у опери је била од 1962). Но, прилично сам скептичан према многим легендама о њеним „великим интернационалним успесима“. У то време није било интернета, па су се приче о „освајању публике“ у иностранству далеко теже могле проверити. Данас је другачије.
Рецимо, Novа S недавно је за Милку Стојановић устврдила (заправо, однекле преписала) да је „овенчана наградом Golden Voice (Златни глас) часописа Opera News у Њујорку, публика и јавност Америке сврстали су је, заједно са Ренатом Тебалди, Мариом дел Монаком и Бењамином Ђиљијем, међу четири најлепша гласа света“.
Међутим, чак и најједноставније претраживање интернета одмах показује непоузданост оваквих судова. Страница Википедије о овом часопису не помиње ни да постоји таква награда (овде), а ни претраживањем у архиви самог магазина не може се доћи до макар неког сличног податка o Милки Стојановић (овде) – што је искључено ако је таква награда икад постојала, или ишта значила.
Такође, у истом тексту Nova S каже да је „Међународни биографски центар у Кембриџу чак два пута, 2007. и 2017. године, уврстио Милку Стојановић у стотину највећих музичких уметника света, а 2011. у сто највећих професионалаца света“.
Али, „Међународни биографски центар“ позната је адреса за узимање пара лаковерним сујетницима, где свако за пар стотина долара може да добије титулу коју пожели. На нету о тој шеми преваре одмах излази одредница из Википедије (овде), или на српском (овде), па је право чудо да ико још пада на такве којештарије.
Све те нарације о „великим интернационалним успесима“ наших оперских величина ваља ипак узимати cum grano salis. Неке од њих су ловачке приче самих дива, а неке су подмсевајуће измишљотине млађег дела публике (о чему ће бити речи у 3. наставку) које је, ваљда, неки невежа после узео за озбиљно.
Рецимо, за Радмилу Бакочевић тврди се да је „у миланској Скали и Метрополитен опери“ имала „наступе који су је прославили“ (овде), да су јој
„у Миланској скали врата увек била широм отворена“ (овде 21), на РТС се за њу каже да „скоро лаконски говори о наступима у њујоршком Метрополитену, миланској Скали, о светским метрополама где је најчешће певала премијере“ (!?; овде), пише се како је „наступала по цијелом свијету, од Метролитена до Бољшоја… али јој је најизазовнија увијек била… – Миланска Скала! Чини ми се да је то, ипак Скала… – каже Радмила Бакочевић“ (овде).
Међутим, данас су на интернету доступне архиве миланске Скале, из којих се лепо види да је Бакочевићка, у целој својој каријери, тамо певала свега четири пута: два пута Норму (31. децембра 1972. и 5. јануара 1973), и два пута Тоску (20. и 31. децембра 1974), при чему је једном била замена за Грејс Бамбри, која је у последњем тренутку отказала наступ (што се види и из афише, где је руком прецртана Бамбрица, а дописана Бакочевићка).
Наравно, ни то није за потцењивање – није мали успех певати главну ролу у Скали (Стојановићка има нула наступа). Али, све је то километрима далеко од паланачких надувавања типа „врата су јој увек била отворена“ и „најчешће је певала премијере“.
Милка Стојановић је, у односу на Радмилу, имала више наступа у Метрополитен опери (Њујорк) – укупно 11, а Бакочевићка 8. Али, то је доста скромно према Бисерки Цвејић, која је, уз 10 наступа у Миланској скали (овде), у Метрополитену отпевала чак 53 представе (архив ове опере је тренутно у реконструкцији, па податке наводим по секундарном извору; овде).
Од лирских сопрана стални део ансамбла чинили су Радмила Смиљанић, Олга Ђокић и Гордана Јевтовић. Њих није пратила фама о „интернационалним успесима“, нити су се оне тако понашале. Зато су од публике, којој сам припадао, прихваћене какве јесу – солидне певачице на заласку каријере, али које носе већи део редовног репертоара.
Радмила Смиљанић је имала леп и мелодичан глас, али су нам она и Ђокићка деловале некако престаро за улоге девојчурака какве су Ђилда, Маргарита или Микаела (ми смо тада имали двадесетак година, а оне по четрдесет; данас више не мислим да су жене од четрдесет година маторе). Ђокићка је певала „тање“ од Смиљанићке, и сматрали смо је за нијансу слабијом, док је Јевтовићка имала продоран глас, али са превише израженим вибратом, што је знатно кварило општи утисак. Била се и по средини доста заокруглила, те је у улози пажа (Бал под маскама) деловала смешно, као „дете–кретен“.
Од мецосопрана, најлепше је изгледала Дубравка Зубовић. Њен глас је био чист, мелодичан, мада донекле и мутан. Али заправо, није био за оперу већ за концерте. Чим би оркестар мало гласније засвирао она се више није чула. Једноставно, тешко је могла да пробије звучну баријеру коју је испред ње стварао оркестар (на концертима, оркестар је иза певача – због чега и слабији гласови више могу да дођу до изражаја).
Зубовићка због тога није била за Кармен, али је била солидна Адалђиза, и права је штета што таквих мецосопранских улога (девојака-супарница) није било више у класичној оперској литератури. Дубравка је лепо изгледала, задржала је девојчаку линију и имала допадљиво лице с израженим очима, тако да би она с таквом спољашношћу тим улогама баш пристајала, без обзира на мане гласа.
И око ње су се плеле легенде о „интернационалним успесима“ – познат је случај „специјалног признања за улогу Кармен“, коју је донела са неког шпанског гостовања, да би се после испоставило да је реч о обичној захвалници, коју су добијали сви учесници представе (овде).
Од осталих мецосопрана ваља поменути Бреду Калеф и Олгу Милошевић. Бреда је, почетком осамдесетих, већ била прешла да пева роле старијих жена–вештица, што је некако било сасвим у реду. Глас јој је био снажан, али с таквом мешавином претераног вибрата и тремола да је њено певање звучало као штектање митраљеза. Та „раскоканост“ гласа била је донекле присутна и код Олгице Милошевић, мада у далеко мањој мери него код Бреде. Олгица је била задржала зрелу женску лепоту и са доста страсти је тумачила Кармен, тако да је у тој улози уопште нисмо сматрали неприхватљивом.
Али, ми смо желели више да гледамо млађе певачице, којима заиста није, почетком осамдесетих, давана довољна шанса да наступају и да се развијају. Поред Јовановићке и Кесићке, које сам поменуо у прошлом наставку, желели смо више да гледамо, рецимо, и Светлану Бојчевић (Цицовић) и Миску Шћепановић. Оне су тада биле младе и у пуном напону снаге, и права је штета што баш у то време нису имале прилику да више певају. Бојчевићка је после ипак некако успела да се пробије у Народном позоришту (али ја сам тада већ престао да будем редовни посетилац опере), док се Шћепановићка негде изгубила, и о њој више нема чак ни трагова на нету.
(наставиће се)
