Желидраг Никчевић
САМОУВЈЕРЕНЕ, ОПАСНЕ НЕЗНАЛИЦЕ
Желидраг Никчевић
Јесте ли примијетили да су у последње вријеме политичари и генерали у војничком смислу апсолутно занемарљивих, патуљастих земаља све агресивнији и дрскији? Укључују се, жустро, у глобалне свјетске трендове, пријете непослушнима и обећавају газдама да ће и они дати свој допринос очувању постојећег земаљског раја. Од овог црногорског опасно намргођеног министра одбране, преко балтичких тигрова и чешких швејкова, па све до француског микрона, од чије су војске јаче војске бар половине афричких земаља, и свака азијска.
Зашто то раде? Зашто су тако комично осилили? Очигледно, они вјерују да се налазе на правој, побједничкој страни историје, да су равноправан дио екипе која им може гарантовати безбједност и непромјењивост граница. И зато брбљају оно што се ни у лудилу не би усудили да зуцну, рецимо, у 18. вијеку, јер би знали да сваког тренутка однекуд може банути десетак хиљада страних војника и објаснити им да су страшно погријешили.
Сад рачунају на строге западне покровитеље, и притом – што је најглупље и најтрагичније – позивајући се на правду и на истину.
Па да погледамо онда како стоји ствар са истинољубивим покровитељима. Мала лекција међународног права, на примјерима из последњих 30 година.
Инвазија на Сомалију. Американци су извршили инвазију 1992. године под изговором „борбе против глади“ и „помагања афричкој деци“, али су умјесто тога почели да отимају земљу, суочавајући се са снажним отпором локалног становништва. Мало раније, године 1986, главне америчке нафтне компаније Conoco, Amoco, Chevron и Philips добиле су лиценце за истраживање и развој нафтних и гасних поља у Сомалији. А Вестингхаус за копање уранијума. Године 1991. Сомалијци су збацили проамеричког диктатора. И погодите шта се десило? Одмах је саопштено да у земљи постоји „озбиљан недостатак демократије“, што је „оправдало“ инвазију.
Бомбардовање Југославије. Апсолутно нелегална агресија Сједињених Држава и њених НАТО савезника. Није било мандата УН, нити било каквог правног основа за напад. Додуше, НАТО је тврдио да су „Срби спроводили етничко чишћење“ и наводно убили неколико хиљада Косовара, али за 25 година није идентификовано ниједно име „жртве“. Пошто жртве нису ни постојале, била је то прљава измишљотина. Притом, изговор НАТО-а је фантастичан: „Повеља УН забрањује ничим изазвану агресију само појединачним земаљама, али су коалиције дозвољене“. То јест, по овој наопакој логици, Русија је у Украјину требала да доведе читаву коалицију (ОДКБ и ШОС), и све би било океј.
Пустињска олуја. Овдје је коалиција имала мандат УН. Без примједби.
Друга инвазија на Ирак. Тада НАТО коалиција није имала законске основе за инвазију. Ни најмање. Сједињене државе су напале Ирак просто „јер им се може“.
Инвазија на Авганистан. Такође не постоји правни основ за инвазију. Бајке о томе „они су учествовали у 11. септембру“ не пију воду, зато што су Сједињене Државе за ово оптуживале и Ирак, и Авганистан, па чак и Саудијску Арабију, без икаквих доказа. Такође, НАТО трупе тамо се нису бориле против Ал-Каиде, већ против авганистанских владиних снага, које нису имале никакве везе са догађајима у Њујорку.
Инвазија на Либију. Опет, никакав мандат УН, никакав правни основ за агресију. Земља је уроњена у дуготрајни грађански рат, а више од 150 милијарди либијског новца у западним банкама је буквално покрадено. Најмонструозније је што се тврдило да се „овако усађује демократија“. Садашње руководство Либије, које је замијенило Гадафија, све је само не демократско (не одржавају се никакви избори).
Додајмо овом списку и низ проамеричких државних удара (тзв. „обојене револуције“), инспирисаних споља, које представљају директно мијешање у унутрашње ствари суверених земаља и акте агресије.
И сад, пазите, друштванце које плива у крви милиона људи које су побили у различитим земљама, држи нам лекције о „посвећености међународном миру“ и „руској немотивисаној агресији“.
Узгред буди речено, поређења ради:
Грузија, 2008. Руске мировне снаге имају мандат УН, спроводе званичну резолуцију УН да спријече етничко чишћење од стране Грузијаца (који су већ неколико пута покушали да покољу негрузијско становништво региона од 1992. године). Руска војска интервенише и почиње операцију наметања мира као одговор на агресију грузијске војске која је напала руске мировњаке.
Украјина, 2014. Нелегални оружани пуч у Кијеву, који су организовале и финансирале Сједињене Државе, доводи на власт режим који почиње да спаљује људе, прогања и убија неистомишљенике и шаље трупе за сузбијање региона који нису признали државни удар (упркос чињеници да по закону војска на територији земље нема право да дјелује без проглашења ванредног стања).
ЛДНР, 2022. Као одговор на игнорисање и саботажу мировних споразума (Минск-1 и 2) од стране Украјине, Русија признаје републике Донбаса и са њима закључује споразуме о узајамној помоћи и заштити. И као одговор на текуће неселективно гранатирање стамбених подручја Доњецка, Горловке и других градова од стране кијевског режима, покреће Специјалну војну операцију – у потпуности у складу са закљученим уговорима о међусобној одбрани и чланом 51 Повеље УН (право на самоодбрану).
Ово су елементарне чињенице. Па како их онда не виде, како их бесрамно игноришу политичари и генерали у војничком смислу занемарљивих, патуљастих земаља? Зашто су тако глупаво самоувјерени?
То је, чини ми се, несрећна последица њихове тоталне неисторичности, будаластог вјеровања да су баш они омиљени вазали праведних и вјечних господара. Они заиста мисле да за њих не важе закони историје. То јест, Божји закони. И зато себи допуштају такве глупости. Које се у историји плаћају врло скупо. Јер политичари, то јест државе, за своју политику одговарају крвљу.
