Милан Ружић

Сабор новомученика јасеновачких

14.09.2016.

Јучерашњи дан је у календарима уписан као Сабор новомученика јасеновачких. Пишем тек данас о њему, јер не прихватам чињеницу да је у питању један дан, већ сматрам да се ми тих жртава морамо сећати свих 365 дана сваке године. Ко заборави жртве из Јасеновца, тај ће сигурно заборавити неког свог и увредити га мученог и одавно на онај свет послатог, јер није знао да је имао рода у Јасеновцу. Колико је само људи, жена, деце и њихових бајки угашено тамо крај Саве. Толике стотине хиљада измрцварених, па остављених да се муче. Замислите место на којем је смрт награда. Избављење.

Гледали су једни друге у очи не знајући чије ће прве из главе бити извађене, чије то усне последњи пут изговарају молитву, а чије уши задњи пут чују врисак и самртни уздах. Негде у даљини се и даље чује плач деце и жена. Дозива дете мајку, а мајка виче детету, ако међу гласовима позна своје, како ће све бити добро, само да још данас издржи. Многе су овим тешким лажима тешиле туђу децу гласа сличног оном њиховог чеда, али та је утеха, колико год лажна била, помагала онима који су је чули.

Џелати, тадашњи душмани, а у исто време и будућа браћа, давали су деловима Јасеновца имена тешка и симболична од којих је најјезивије било – Циглана. У тој Циглани страдало је највише људи. Морамо ми данас знати да је свако ко је страдао у Јасеновцу, па и у Циглани, својим страдањем постао цигла уграђена у стуб српског идентитета и ко те људе, на јучерашњи, данашњи, а и сваки други дан, заборави или одбије да их се сети, тај се нема чему надати.

Замислите само да је људски ум, упослен на таквом месту и рођен да друге усмрти, направио посебан логор опремљен посебним справама за мучење и убијање деце. Направио је и чувени србосек, а по имену можете претпоставити чему је он служио. Направио је толико злочина да је и ђавола постидео. Не може ме нико убедити да тих дана и сам Бог није плакао над судбином јасеновачких мученика. Хтео је што пре да их одатле извуче брзом смрћу, али џелати нису дозвољавали тако нешто. И даље су својим проклетим справама и својим ишчашеним мозговима држали те мученике на земљи мртве, а опет довољно живе да се на небо вазнети не могу.

Сећа се Сава још увек камиона са мученицима који су страдали по околним шумама, путевима и мочварама, јер душмани нису могли да чекају. Хтели су крв што пре да би себи доказали како су велики. Стварно је било тешко бити велики пред дететом које својим погледом гледа у нож који му се приближава, а једино што може да учини јесте да плаче. Кости свих ових мученика су нас обавезале да их се сећамо и да их свакога дана оплакујемо, јер ако их ми заборавимо, ко ће их се сећати? Ко ће их оплакивати? Чијих ћемо се жртава сећати ако нећемо својих? Колико је то жртава данашњим Србима довољно да би се сетили ко су и шта су? Молимо се за јасеновачке жртве! Молимо се за оне који су страдали због тога што су били и нису се тога хтели одрећи за разлику од многих данашњих који сами нуде да не буду то што су, а нико им чак ни не прети.

Молимо се свакога дана за мученике из Јасеновца, па ће макар у оном другом животу поживети дуже него што им је било суђено у оном на земљи. Ако их ми у својим срцима и молитвама оживимо, не постоји онај који ће их икада убити. Добаците својом молитвом до небеса и тако утешите бар једно од оне деце чији врисак и даље негде на небу одјекује тражећи мајку и утеху, а још увек несвесно да је мучење престало. Нека кроз наше молитве и упаљене свеће јасеновачки мученици угледају свој пут ка Рају кад су већ Пакао прошли за живота.

Нека им је вечна слава и нека нам опросте што нема више секунди у минуту, минута у сату, сата у дану, дана у месецу и месеци у години како бисмо их се још чешће сећали и молитвом их са овог на оном свету обрадовали.