Слободан Антонић

С. Антонић: Не ваља распакивати Дејтон без озбиљне потребе

28.10.2019.

Живети у Српској није лако. Али, није ни незанимљиво. Београд је недавно добио новог амбасадора САД. Ентони Годфри уручио је акредитиве Вучићу. На твитеру се представио као породичан човек – има жену, куче и децу која треба да дођу у Србију. Лепо.

Али, Вашингтон је у Сарајево за амбасадора послао не породичног човека, какав је Годфри, већ – мушкарца с мужем. Ерик Нелсон је, наиме, оснивач ЛГБТ организације америчких државних службеника (GLIFAA), а у БиХ је дошао с Филипом. С њим је и учествовао на првој геј паради у БиХ, а у Народном позоришту присуствовао је свечаном отварању 25. филмског фестивалу у Сарајеву. Нелсон је своје акредитиве, својевремено, предао Додику, тада председавајућем БиХ. „Желим Вам рећи да у БиХ нема консенсуса о приступању НАТО-у и то је једно од питања које је сада на дневном реду“, рекао му је тада Додик.

Остало је нејасно да ли је српски члан Председништва БиХ, у некој дипломатској прилици, и вечерао с Нелсоном и његовим мужем. Такође, недавно је за поглавара Исламске заједнице у БиХ поново изабран досадашњи реис-ул-улема, Хусеин Кавазовић. Убедљиво је победио Зукорлића, 291:82. Такав исход је предвидео Џевад Галијашевић, сматрајући то добрим развојем прилика за Српску. Кавазовић је, наиме, по Галијашевићу, „успео да ИЗ одвоји од политике“, да прекине праксу по којој је ИЗ „продужена рука СДА“, те ће, онда, његов избор увести ИЗ „у мирније воде“, у којима ће се првенствено „бавити верским, а не политичким питањима“.

Међутим, онда је Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио да се мора уклонити православна црква са земље Фате Орловић у Коњевић Пољу (Братунац). На Фатином имању, наиме, постојало је место звано „црквина“, а такав назив је обично долазио од неког срушеног храма. Док је Фата била у избеглиштву земљиште је експроприсано у корист црквене општине која је, 1998, изградила цркву.

Ипак, следеће године, Комисија за имовинске захтеве расељених лица утврдила је да Фата Орловић има право на повраћај имовине. Фата је онда тражила да се црква уклони, а црквена општина јој је понудила 50.000 КМ за парцелу иначе вредну 7.700 КМ. Фата је то одбила – њен муж је убијен у Сребреници 1995, и она није желела да гледа поред своје куће српску цркву. Председник Европског суда је издвојио мишљење, сматрајући да је уз рок за уклањање цркве од три месеца требало оставити и могућност „плаћање накнаде једнаке стварној вредности предметне земље“. На пресуду је могуће жалити се Великом већу које чине 17 судија Европског суда за људска права.

Међутим, официјелна заступница БиХ пред Судом, Белма Скалоњић одлучила је да се не жали на пресуду, што је изазвало протесте из Канцеларије правног представника РС. Скалоњићева је, штавише, у званичан превод пресуде убацила фусноту у којој се каже: „Срби су етничка група чији припадници могу бити поријеклом из Србије или из других република СФРЈ, укључујући и БиХ. Назив ‘Србин’ (на енглеском ‘Serb’ и као именица и као придјев) обично се користи када се мисли на припаднике етничке групе, без обзира на њихово држављанство и треба га разликовати од назива ‘Србијанац’ који обично означава држављане Србије.”

Смисао убацивања овакве фусноте у пресуду остао је нејасан – осим ако циљ није био свођење Срба у БиХ од конститутивног и аутохтоног народа на „етничку групу поријеклом из Србије“. (Али, како томе приговарати ако београдски Сајам књига издаваче из Српске званично третира као „дијаспору“ – што подразумева да су Срби у БиХ, једнако као и у Канаду, дошли из Србије?!) Занимљиво је да „грађанско Сарајево“ или „грађански Београд“ нису на Фатино инсистирање да се сруши црква реаговали традиционалним флоскулама којима се обично критикује „српска задртост“ – „Један је Бог“, „Зашто да се делимо“, „Грехота је рушити“… – већ су инсистирали на томе да је приватна имовина светиња.

Управо на то се позвао и реизабрани реис-ул-улема Кавазовић, који је нагласио „темељни принцип неповредивости приватне својине“ и истакао да би „упорност с којом је Фата бранила своје право“ морала бити „инспирација за генерације које долазе“. Ако је Кавазовић умеренија струја у ИЗ БиХ, какви ли су тек тамошњи фундаменталисти? И Додику је, изгледа, досадило прегањање с Фатом, па је рекао да „с том причом треба завршити“, те да „цркву треба дислоцирати“, само „да се оперативно договори на који начин“.

Ми из Србије ту не можемо много да помогнемо. Ми смо ваљевску Грачаницу, двеста година стару цркву подигнуту на остацима из 15. века, оставили да је потопи акумулација Ровни, будући да „измештање Грачанице није било могуће због материјала од којег је сазидана“ (?). Ових дана су обновљене сецесионистичке демонстрације у Барселони, па је оживела и идеја да „Република Српска треба да организује масовну јавну демонстрацију подршке Каталонији“. У Србији за сецесију Каталоније навијају војвођански сепаратисти, док патриоте знају да се не може истовремено давати подршка Каталонији и бранити Косово у Србији. Међутим, начелно, могли бисмо да кажемо – шта се то пак тиче Српске? Писао сам већ о становишту које сматра да је Српска за Србију далеко важнија од Косова.

„Србија на Косову, изузев великих бајки и метанарација из прошлости, има два милиона непријатељски настројених Албанаца. Насупрот томе, Србија у Републици Српској има све: ресурсе, становништво, политички конституисан ентитет, територију с границом као међународно верификованом чињеницом, те врло лагодан модалитет инфилтрирања кроз механизам специјалних и паралелних веза“. Из тог угла посматрано, ако каталонски модел Српској може донети независност – што да не?

Међутим, такође је раније, поводом исте дилеме, примећено да каталонски модел – који се, заправо, још није показао као успешан – подразумева подршку моћних ЕУ структура, али и транснационалне атлантистичке закулисе која ради на дробљењу традиционалних држава. Бања Лука јамачно не ужива подршку ни једних, ни других, а има далеко већу самосталност него Барселона. Каталонија је, наиме, тек регионална аутономија, док је Српска конфедерални ентитет: република у двојној конфедерацији.

Стога, ипак ваља бити опрезан с каталонским моделом. А као што сам и више пута писао, није лоше ни бити конзервативан. Не ваља распакивати Дејтон без озбиљне потребе и јасног изгледа да ће се добити више но што се сада има. То је она пословица о врапцу у руци и голубу на грани. Коначно, вест је и да је у Врбасу, код Бања Луке откривен мач у камену. Процењује се да је оружје из 14. века, али је одмах названо „бањалучки Екскалибур“. Мач, међутим, није извучен заједно с каменом, већ је најпре под водом „ослобођен од седре“. Штета, јер ће голи мач, као експонат у Музеју Републике Српске, ипак бити мање атрактиван за туристе него што би био заједно с каменом. О открићу су брзо известили и британски Сан и Дејли мејл, а одмах су се појавили и шаљиви коментари – „Ко је извукао мач?“ и „Хоће ли он постати краљ Босне?“

Мач је пронађен пар дана пре годишњице Твртковог крунисања за краља „Србљем, Босни и Поморју и Западним странам“. Крунисан је у Милешеви, над гробом Светог Саве, а Твртко је узео и име Стефан, како би успоставио континуитет с лозом Немањића. Српска је република, али било је својевремно предлога да се на њено чело доведе Томислав Карађорђевић, а она прогласи Кнежевином Српском. Можда ће онај ко је извукао мач из врбаског камена постати не краљ него кнез? Како било, живети у Републици Српској још дуго неће бити досадно.

Ћеранић је ових дана указао да „Сарајево ради на демонтажи Дејтона“ и да је хитно потребна „Стратегија за одбрану Српске“. Значи, још увек је реч о борби за пуку егзистенцију. А то је далеко од било какве свакидашње рутине и средњоевропске досаде. Уопште, питам се, да ли ће икада доћи време када ће главно питање у Српској бити не како се одбранити и како тек преживети, него – да ли је Додик вечерао с америчким амбасадором Нелсоном и његовим мужем?

Аутор Слободан Антонић

Насловна фотографија: Медија центар Београд

Извор Све о Српској, 28. октобар 2019.