Милан Ружић

И нека нам је овако, кад свакога пуштамо да нас туче по глави!

27.02.2020.

Поново се из Србије јавља професор Миленко Перовић који штити земљу која наплаћује казне због истицања српске заставе, а албанску толерише, земљу која угњетава вјернике, земљу која хоће да отима светиње, земљу која је према Србији пријатељски расположена само у вријеме туристичке сезоне и земљу која, како он рече „никада није била заштићенија споља ни изнутра“.

Дакле, наводно угледни професор коме је суђено за мобинг, и који поред филозофије предаје и предмет који је грана филозофије – етика, а који апсолутно не зна шта је етика, или барем не зна да своје знање примени у пракси.

Када је осуђен за мобинг, изјавио је како је њему „пресуђено када је прихватио да буде предсједник Комисије за стандардизацију црногорског језика“. Још једна од изјава чувеног професора, а чувеног само по томе што се његово име суља по медијима када су у питању дневнополитичке игре, јесте и она да Срби у Црној Гори нису угрожени, док Црногорци у Србији јесу.

Једна од посљедњих заумних олакшања Перовића јесте и следећа изјава: „Ружно је, иритирајуће и нељудско тробојно прекречивање Црне Горе, паљење државне заставе и скрнављење споменика. Но, ствари треба посматрати из још једне перспективе. Они који наговарају заведену младеж да чине такве опачине, показују заправо своју немоћ. Да им може бити они би артиљеријским гранатама изравнавали Црну Гору! Да им може бити они би запалили Црну Гору.“.

Професор Перовић, ако професор није прејака ријеч, својим изјавама не само да показује одсуство етике коју предаје, већ показује и апсолутни безобразлук. Професор Перовић може да прича шта год му падне на оно што има умјесто памети, или оно за шта можда добија новац, али не може да се нада да ће га ико схватити озбиљно.

У питању је човјек који је у комисији за стандардизацију непостојећег језика, онај који говори о непостојећем насиљу према Црногорцима у Србији, онај који подршку назива скрнављењем, онај који предаје предмет који, ако је судити по његовом понашању, уопште не разумије, онај који врши мобинг, онај који нама у руке ставља гранате умјесто молитвених свијећа и икона.

Једина предност овог разулареног ревизионисте, квазиинтелектуалца и србомрсца јесте та што је држава Србија довољно огрезла у такозвану толеранцију која се граничи са садизмом, па допушта да се овакви људи баве образовањем наше дјеце на универзитетима.

Ни новчане казне, ни опомене, а камоли неке теже казнене мјере. И треба да нам буде овако кад пуштамо свакога да нас туче по глави, па чак и овакве ревизионистичке пајаце који мрзе земљу која их храни, облачи и плаћа да раде оно што би могао радити и неко мање злонамјеран, а са више знања.

Овај текст ће он сигурно окарактерисати као оличење мржње и нетолеранције према Црногорцима, али да бих то предуприједио, морам му поручити да је ово текст дисквалификације некога по етичкој, политичкој и интелектуалној основи, а не по националној припадности.

Црногорци у Србији су бројни и нека буду још бројнији што се мене тиче, али нека не буду попут професора Перовића који својим изјавама блати и Србију и Црну Гору.

Давати плату Перовићу док пљује по нашој земљи је једна од највећих увреда коју ова земља може отрпјети, па и једна од ријетких ствари које не завријеђују коментарисање, али коју писац ових редова није могао да прећути, јер му је доста, метафорички, брисања мусавих уста и задњица заставом Србије, ако Перовић уопште зна на коју од те двије рупе прича.