Сваке године у ово вријеме, пред обиљежавање великог злочина у Сребреници појачавају се тензије у БиХ, јачају притисци на Републику Српску и њеног предсједника Милорада Додика а све то заједно још више се распирује са стране, од креатора међународног поретка и разних лобиста који се не либе да злоупотребљавају и сребреничку трагедију да би остварили замишљене политичке циљеве. Ове године ти притисци су знатно интезивнији, страсти узбурканије, јер чврст став Републике Српске која не жели унитарну БиХ и не жели да изгуби ништа од своје аутономије, већ извјесно вријеме добрано фрустрира не сам политичко Сарајево већ и неке моћне међународне кругове. Нарочито оне који су дужници Бошњацима, јер упркос обећањима, Дејтон се непланирано одржо а са њим и Република Српска.
Најављена резолуција Савјета безбједности УН-а о Сребреници у британској креацији у Републици Српској је већ названа Резолуцијом неповјерења пошто у Бања Луци сматрају да њеним креаторима није стало до стварног пиетета према невиним жртвама Сребренице и Подриња, јер да им је стало онда не би заборавили 3500 хиљаде српских жртава ликвидираних од муслиманских снага предвођњних Насером Орићем још прије злочина у Сребреници. Овако она је само пријетња стабилности у БиХ и не доприноси никаквом помирењу јер је, како то рече Сергеј Лавров она антисрпска.
Најављеном Резолуцијом управо покушавају притјерати уза зид Додика и Републику Српску, како кажу, због негирања геноцида. Но они који и мало знају читати између редова препознају сасвим другачију реалност и сценарио.
Додик а и велика већина Републике Српске сматрају непоузданим начин откривања истине и јавно негирају квалификацију геноцида у Сребреници али не и велики злочин. Отуда јер није релевантно установљено да је у БиХ било геноцидних намјера а сумња се (уз пијетет према свакој жртви), да је и број жртава увеличан и да је сребреничка трагедија и те како исполитизована. Они који желе да чују, знају да се Република Српска одавно суочили са истином, доказала да не игнорише прошлост, да је у Сребреници био велики злочин који нико не оправдава и који осуђују, као и да су најодговорнији за овај злочин приведени правди. Предсједник Републике Српске шеснаестог априла посјетио је Меморијални центар Поточари, положио вјенце, поручио да поштује све жртве и изразио жаљење што се политика мјеша и у злочин у Сребренице. Хатиџа Мехмедовић из удружења „Мајке Сребренице“ упутила му је поруку захвалности за саосјећање и долазак, начелник Сребренице Ћамил Дураковић захвалио се на обећаној помоћи за обиљежавање 20.годишњице злочина у Сребреници. Дураковић се том приликом похвалио да у Сребреници од 11. јула 1995. године па до данас није било ни једног инцидента на националној основи одавши признање полицији Републике Српске.
Али то је по обичају било кратког даха. Хатиџа Мехмедовић навикнута да је политички манипулишу још из времена Силајџића, недуго након захвалности Додику поднијела је кривичну пријаву против њега због негирања геноцида, а начелник Дураковић стао је у одбрану још непресуђеног ратног злочинца Насера Орића, скандалозно условљавајући долазак у Сребреницу премијера Србије Вучића пуштањем на слободу злочинца Орића. Бакир Изетбеговић опет да не наљути Насера Орића ускратио је добродошлицу предсједнику Србије Николићу у Сарајеву.
У Републици Српској свима је јасно да је бављење прошлошћу битно али исто тако да се сви морамо усредсредити на тражење нове будућности, заједно или једни поред других.
Уосталом на том фону је била и очинска порука папе Фрање коју је упутио Реис ул Улеми Хусеину Кавазовићу, односно Бошњацима приликом посјете Сарајеву у уском кругу људи: „Изађите из улоге жртве прекините да се самосажаљевате“.
На папином фону политичко Сарајево би могло да прекине свакодневно испостављање рачуна Републици Српској за геноцид и окрене се будућности али би и међународна заједница, која није невина око догађаја у Сребреници, у папином духу могла да прекине да политизује Сребреницу разним резолуцијама и да прекине покушаје наметања рјешења за живот у БиХ. Ако су искрени пријатељи треба да подстичу унутрашњи дијалог као једину претпоставку за срећније рјешење у будућности.
Није на одмет овом приликом подсјетити да добар дио међународне заједнице, поред већ наведеног, помало пере и своју савјест око Сребренице чију невиност и данас демантује Сребренчанин Хакија Мехољић, свједок састанка у сарајевском Холидеј ину 1995. године, када им је Алија Изетбеговић пренио поруку Била Клинтона „пустите Србе да уђу у Сребреницу па да завршимо рат“. Тако је и учињено.
Чему онда Резолуција и резолуције ако не да фалсификују истину. А кад истина страда расте онда и неповјерење. Због тога љековито дјелују ријечи Сергеја Лаврова да се Резолуција неће ни наћи на дневном реду Савјета безбједности УН-а.
У предвечерје обиљежавања подрињске трагедије занимљиво је поменути да се више међународних званичника и амбасадора у БиХ повјерило пријатељима да не би жељели видјети Насера Орића у Сребреници 11. јула. Да ли то и они прећутно признају злочиначку биографију Насера Орића, остало је да нагађамо.