Перо Симић

Референдум

19.10.2015.

Шеф дипломатије Велике Британије  Филип Хамонд изјавио је прије неки дан, приликом посјете Београду, да Уједињено краљевство не жели да буде одржан референдум о правосудним институцијама у Републици Српској јер је то, како рече, „у супротности са будућношћу и напретком у БиХ и ЕУ“. Тако је  овом изјавом министра Хамонда па и са осталим изјавама западних дипломата изгледа постало јасно да право на референдум  у Републици Српској  звучи тачно на српском  али очигледно погрешно на енглеском језику.

То што Уједињено краљевство, уз сво дужно поштовање, не жели референдум о Правосуђу БиХ у Републици Српској, неће пуно узбудити Бања Луку нити предсједника Републике Српске Милорада Додика јер би он, да је био у прилици,  кратко и јасно одговорио британском министру да на мјесто предсједника није биран да испуњава жеље, рецимо Уједињеног краљевства, већ народа који га је бирао на демократским изборима. Уосталом, Република Српска је ентитет у БиХ, а не у Уједињеном краљевству и жеље Филипа Хамонда у Републици Српској сматрају најгрубљим мјешањем у унутрашње послове једне земље.

„Да ли подржавате неуставно и неовлаштено наметнуте законе о Суду и Тужилаштву од високог представника међународне заједнице у БиХ, посебно наметнуте законе о Суду и Тужилаштву БиХ и примјену њихових одлука на простору Реублике Српске?“, референдумско је питање које је Народна скупштина РС усвојила у јулу ове године, на коме се очекује да ће НЕ (не подржавамо) одговорити огромна већина грађана Републике Српске када се  након  свих спроведених процедура референдум одржи.

Представници међународне заједнице, као и бошњачки политички лидери, сматрају да је референдум неуставан, да је озбиљна пријетња Дејтонском споразуму и да представља опасност за суверенитет и сигурност земље,  те још један од многобројних несташлука Милорада Додика. Додик им на то одговара  питањем – гдје то у Дејтонском споразуму и Уставу пише да је референдум неуставан!? Децидног одговора од критичара референдума нема, а лако је и утврдити да правосуђе није у компетенцији заједничких институција БиХ и да то не пише у Уставу. Суд и Тужилаштво је наметнуо босанскохерцеговачки протектор, односно високи представник међународне заједнице у БиХ, политичком силом кршећи међународно право. Вишегодишњи приговори из Бања Луке били су да велики утицај на правосуђе, поред странаца, имају и бошњачки лидери, поготово у вези са опструкцијом суђења за злочине над Србима. Ту је свакако спорно и мјешање Суда и Тужилаштва БиХ у рад ентитетских судова и тужилаштава, и неријетко дрско преузимање предмета од њих, често злоупотребљавајући их у сврху  политичког ревншизма као и  обрачун и пријетње према  лидерима у Републици Српској.

Откако је прича о референдуму кренула у оптицај појачано је и присуство амбасадора и представника западних земаља у Бања Луци који покушавају Додика на „разуман“ начин одвратити од свог наума. Тако бриселски политички аналитичар Тони Вогел сматра да „снажна и одлучна акција САД и ЕУ може зауставити Додика“. Но прекаљени борац за права Републике Српске  у дуелу са странцима, Милорад Додик, нема разумјевања за њихово неразумјевања  око референдума. Референдум је демократско право Републике Српске, Уставни суд Републике Српске је утврдио да у тексту референдумског питања нема ништа спорно, те да ће се реферeндум спровести  уколико се унутар БиХ два ентитета не договоре да Суд и Тужилаштво БиХ могу остати, али са редукованим правима у односу на постојећа, која су била на штету Републике Српске и  уважавајући њене примједбе.

Предсједник Републике Српске је, за надати се, недавним својим изјавама отклонио бојазан бошњачких лидера, који  референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ доживљавају  као генералну пробу за могући референдум о статусу РС. „Нисам сепаратиста, ово није никакав референдум о статусу, само покушавам да се поштује Дејтон“ рекао је Додик.

Директор Европске стабилизацијске иницијативе Гералд Кнаус још 2009. је устврдио да „земљу познату под именом БиХ је требало много раније научити да сама плива“ те да, како даље истиче Кнаус: „Никада није прерано да се босанскохерцеговачки политичари препусте сами себи и властитој одговорности. Само тако се може прекинути круг у којем једни друге оптужују… Да је којим случајем прије три године БиХ остала без високог представника, данас би стигла даље него гдје сада јесте… Босна је данас веома компликовано друштво… и већина Босанаца и Херцеговаца је свјесна да до прогреса може доћи само уз цјенкање, бесконачно преговарање, понекад ружне компромисе и то је у ствари начин како функционише ЕУ. Ако политичари у БиХ схвате да је то једини пут напријед, БиХ може да изненади остатак свијета“.

Управо на фону оваквих ставова предсједник РС је још у свом прошлогодишњем инаугуралном говору позвао све релевантне политичке представнике два ентитета и три народа да отпочну истински дијалог чија је мјера уважавање свих, а прије свега другог. „И поред супротних политичких, националних и партијских ставова морамо наћи базични минимални консензус о нашој будућности“, рекао је Додик. На те Додикове поруке политичко Сарајево остало је нијемо очекујући да ће им све њихове жеље спровести међународна заједница. У недостатку дијалога Додик је био принуђен да зарад интереса Републике Српске посегне и за оваквим обликом изражавања непосредне демократије – референдумом. Свјестан је да против себе има добар дио међународне заједнице, политичко Сарајево, као и полтроне према Сарајеву и међународној заједници из српских политичких редова, Српска демократска странка, Партија демократског прогреса, Народни демократски покрет (који су остали удржани око референдума) – који у садејству са политичким Сарајевом и Бакиром Изетбеговићем, желе да му што прије виде леђа, при томе, не бирајући средства.

Било како било  у недостатку унутрашњег консензуса и о Правосуђу БиХ, Репубика Српска је све ближа референдуму а одлука о формирању Комисије за споровђење референдума већ је  донесена. Намјера Републике Српске није да се игра са референдумом већ да се нађе рјешење. Многи су опет  мишљења да је то питање и њеног опстанка у дејтонском капацитету.