Милан Ружић

Реакција на реакцију Хелсиншког одбора

17.09.2021.

Ових дана, Хелсиншки одбор за људска права позвао је посланике Народне скупштине да одбаце Предлог закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма тврдећи да: „Не постоји ниједан разлог да се ћирилица штити од Срба који су латиницу изабрали за своје писмо… Проглашењем за једино и аутохтоно српско писмо, ћирилица би постала фактор снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана свиме што надилази уске етничке границе и повезује људе“

За почетак ваља знати да је чланом 10 Устава Републике Србије из 2006. године прописано да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, али треба навести и то да се тај члан апсолутно не поштује. Који су разлози игнорисања Устава Републике Србије, како је наметнута употреба латинице која данас важи за „богатство српског језика“ и шта је био циљ тог наметања не може се одговорити у овако кратком тексту, па ћу издвојити само неке цртице.

Наиме, српска ћирилица је осам векова једино писмо код Срба, а последњих сто година води борбу са латиницом. Натписи назива фирми у Србији у 92% исписани су латиницом. Према томе, поставља се питање шта значи Устав Републике Србије у којем јасно пише да је ћирилица једино службено писмо, ако тај Устав не прате други законски акти. Горенаведени Закон који је у Скупштини Републике Србије усвојен 15. септембра, јесте управо реакција на нешто што се може назвати изумирањем ћирилице чија употреба практично и да не постоји иако је званично писмо. Дакле, тај закон је један од оних који покушавају не да ћирилицу наметну, већ да је очувају прописујући области где би њена употреба била законски регулисана и где би природно требало да се користи.

Највећа подвала на рачун ћирилице извршена је поделом на службену, приватну и јавну употребу језика и писма, што не постоји нигде у Европи. И за ту поделу, заслужни су, како лингвисти кажу, управо Хрвати. Та подела апсолутно магловита и нико је не може протумачити како треба, па је ваљда због тога тако и написана.

Елем, корен прогона ћирилице и замена теза којом се намеће да је употреба ћирилице акт шовинизма, можемо наћи у времену Првог светског рата.

Наиме, српска ћирилица је забрањивана на свим просторима где је било Срба, па је тако 13. октобра 1914. године забрањена у Хрватској и Славонији, у новембру 1915. године у Босни и Херцеговини, а затим и на осталим местима. Ове забране биле су претходница ономе што данас познајемо као „хрватски“, „црногорски“ и „босански“ језик (уместо бошњачки како би наводно покривао целу Босну, а не само бошњачко становништво) . Дакле, забрањивано је ћирилично писмо као главни носилац српског језика, а не сам српски језик, јер би његовом забраном, данашњи „регион“ говорио неким другим језиком, а српски им је био потребан како би његовим преименовањем сви добили свој језик и тако се квалификовали за озбиљне државе са дугом лингвистичком и културолошком традицијом. То им није било довољно, па данас видимо како Бошњаци и Хрвати својатају ћирилично писмо, јер схватају да је ипак ћирилица носилац тог језика који су отели, а не његово име.

У време Првог светског рата, због сталног прогона ћирилице, Срби су латиницу морали да науче како би могли да читају новине и прогласе, као и информације о томе ко је где распоређен на ратишту, ко је на списковима погинулих и томе слично, тако да се, по речима појединих лингвиста, 1916. година узима као преломна година када је латиница упливала у српски језик. Разлог је, као што видите из приложеног, био практичне природе и условљен окупацијом, а не неким културолошким избором слободног народа.

Стога, баналним се указује закључак Хелсиншког одбора за људска права где се каже: „Питање ћирилице Влада Србије третира као политичко питање, а не као културно. Политичка елита којој је стало до грађанске добробити и културног напретка Србије у двописмености српског језика препознаје културно добро које треба чувати и унапређивати. Нема закона и санкције који могу грађане снажније везати за неко писмо од добровољног и слободног избора“.

Оно што доприноси његовој баналности јесте управо и утицај српске ћирилице на свет, и то баш у културолошком погледу. Навешћу само два врло илустративна примера.

У Лајпцигу је 1937. године одбрањена докторска дисертација офталмолога др Вернера Вебера на тему „Азбука света“. Он је установио и научно доказао да српска ћирилица најмање замара очи и назвао ју је првом азбуком света.

Да је српска ћирилица савршено писмо, знао је и Џорџ Бернард Шо који је завештао своју имовину оном филологу који уреди енглеско писмо да буде савршено као ћирилица.

Она подвала са „двописменошћу“ је само пружање аутошовинистичког дугмета на употребу Србима да имају шта да притискају, не знајући да притискају рану предака, добивши тако изговор за коришћење латинице уместо прописаног писма.

Још неки од изговора за коришћење латинице нађен је у томе како је то фер према страним туристима. Ову тврдњу као основану, одбацио је проф. др Милош Ковачевић аргументом да странци не могу прочитати име града као што је Чачак написано ћирилицом, као што због дијакритичких знакова у латиници која се код нас користи не могу прочитати Čačak.

Иако многи некоришћење ћирилице данас правдају и тиме како савремене технологије не подржавају ћирилицу, па се користи латиница, ово је потпуна глупост. Најзначајнији софтверски пакети, као и најкоришћенији оперативни системи, преведени су на српски језик и подржавају ћирилицу. Наше матично писмо изједначено је са осталима на интернету још 2012. године, званичним пуштањем у рад ћириличког домена „.срб“. И овим компјутерска ера нуди нови замах у очувању, примени и развоју ћирилице, а не у избегавању, додатном прогону и проглашавању нашег писма непогодним.

Оно што ми не знамо или не желимо да чујемо јесте једна ужасавајућа информација, а то је да у Међународном информационом систему за културни и научни развој не постоји одредница „латиница“ за српски језик. Стога, све што је код Срба написано или ће бити написано и штампано латиницом, у светским библиотечким фондовима књижи се и књижиће се и даље као хрватска културна баштина. Тако се књижи и у Народној библиотеци Републике Србије.

Венецијанска комисија упутила је примедбу, сличну овој Хелсиншког одбора, на одређење службеног статуса ћирилице у Уставу Србије због тога што је из службене употребе изостављена латиница, а разлог је тај што националне мањине више воле да пишу латиницом. Дакле, ова чињеница доводи до тога да се коришћењем ћирилице угрожавају права националних мањина!

Ово је вероватно једина држава на свету у којој националне мањине имају далеко већа права од већине. Стога, можда не би било лоше ћирилицу прогласити писмом другог реда, односно писмом неке националне мањине, јер би она онда имала већа права и била заштићенија него данас.