Милан Ружић

Ране Милоша и Стефана су ране свих нас

07.01.2023.

Милан Ружић (Фото: Sputnik/Youtube)

Јуче, на Бадњи дан, на Косову је пуцано у децу! Није први пут, нарочито не о великим празницима, а ако се сваки напад на Србе и на српску нејач заврши овим зидом тишине, плашим се да неће бити ни последњи!

Рођаци кренули по бадњаке да своје куће и укућане обрадују, а пре њих је до кућа стигла вест како је на њих пуцао један Албанац. Какви су то народи, неки од оних којима смо клицали „Браво, комшије!“, који увек на нас ударају о великим празницима. Као да се старају о томе да сваки радосни празник оките тугом. И свако мало, о празницима, ми уместо да се радујемо, помислимо једним делом своје душе да би нешто могло да се деси. И ево, десило се по ко зна који пут. Али Господ је велики, па је сачувао Милоша и Стефана. Али није сачувао њихове родитеље, комшије и остале Србе на Косову и Метохији. Није их сачувао од плача, бриге, запитаности над будућношћу.

А до чега је довела оволика количина анационалних телевизија са националном фреквенцијом… Да не говорим које телевизије, који медији, сви знамо – у својим информативним емисијама и вестима поменули су да је „на Косову дошло до мањег инцидента“, а онда су прешли на Украјину. На децу је пуцано, „сурови професионалци независних медија“! На српску децу! Оставите се мало задатака које вам диктира платни списак! Где је сад српска застава, молба за иностраном интервенцијом, емисија у којој се нариче над судбином наше деце? Нема! Кад неки Украјинац испусти торту, ви плачете над њим, а када се пуца на српску децу – то је инцидент!

Не знам ни шта више да напишем на ову тему. Чим сам чуо вест, помислих на нашу децу на Бистрици… Окренуо ми се цео празник око главе. Одједном, ништа више нема везе са слављем и са молитвама за здравље и срећу, већ са тугом, бескрајним кликтањем да видим јесу ли та деца добро и са молитвама за њихово избављење. Лако је нама који не живимо на Косову и Метохији да пишемо одавде и да тугујемо на даљину, рекли би неки и били би у праву. Још лакше је знојити се под рефлекторима телевизија које су извештавале о овоме и причати све и свашта. То ништа не помаже!

Србија, ако је држава и ако је Србија, треба да одговори на ово! У питању није обесна игра једног Албанца, у питању је терористички напад на српску децу! И нећу да дајем никакве предлоге шта би требало, шта не би, само ћу да се молим за тог дечака и његовог рођака!

Намам снаге ни за шта друго… Немам након оног снимка на ком једно српско деце грца у сузама и не може да схвати где је док га лекари умирују говорећи му да му ту у болници нико ништа не може. Оне мале груди које се убрзано подижу и спуштају удишући и издишући страх уместо ваздуха, она борба за повратак у стварност, то су ствари које надилазе најгоре страхове сваког родитеља!

И престаните да се по друштвеним мрежама обраћате тој деци са „Срећне вам ране јуначке!“, „Ви сте наши хероји!“, „Тако је, Србенде!“ и осталим порукама. Да је среће, не би наша деца никад била ни расплакана, а камоли рањена! Срећа је у њиховом повратку кућама својим родитељима и свом највећем празнику! Јесу херојски све истрпели, али они нису хероји, него жртве које су се понеле херојски! А тек „Србенде“… Па тим повиком у овом контексту поручујете да смо сви ми Србенде само кад трпимо, кад страдамо, а нисмо… Србенда је онај ко воли своју земљу, слави славу, прославља своје празнике и Господа и поврх свега – воли и штити своју и сву осталу децу и породице! Заказали смо на овом последњем, нажалост и најважнијем.

Мир Божји, Христос се роди! Хвала Богу на сачуваним животима. А све оне који су могли нешто да ураде, нека је срамота онако раздраганих и припитих поред великих ватри у портама цркава где се синоћ нису сетили да се барем помоле за Милоша и Стефана.

Оно је наше дете у оној болници на оном столу и она рана је рана свих нас. Некога та рана боли, а некога, изгледа, и не баш превише…