Милан Ружић

Путуј, Свети Саво, путуј за Шантићем, Његошем, Андрићем

07.10.2016.

Србијо најдража, и званично су те довукли до дна. Ниси ти могла сама пасти без наше помоћи. Ако је ико помогао у паду Србије, помогли смо ми – Срби. Али, као што то најчешће бива, на наговор оних који то нису. Овога пута је сва нада отишла негде далеко. Плачи, Србијо, јер си отерала свог најмилијег сина, а уједно и свога оца! Већ у даљини чујем како звона са наших цркава губе снагу једно за другим. Цркве се скривају под воду или у некакво растиње само да ово не гледају. У ту воду и у то растиње исто тако нису отишле без наше помоћи.

Из Новог Пазара је, Србијо, истеран Свети Сава. Истеран је једногласно! Протеран је због седам милиона евра! Дакле, због стране валуте и због странца. Најурен је из свог града, а чим су то сви дозволили без иједне речи, онда слободно могу рећи да је протеран и из целе земље. Школа у Новом Пазару која је носила име „Свети Сава“ као што школи једино и доликује, сада је добила име „Халиф Бин Зајед ел Нехјан“!

И шта ћеш сад, Србијо, без крста, без школе, без Саве, без себе? Где си пошла без капе и без Оца? Куда си се запутила кад се на месту твог рођења и настанка населише они који се не служе ни чашћу, ни добротом, ни светошћу? Одоше ти свеци, Србијо! Одоше ти људи! Одоше ти деца! Ко ће остати, Србијо? Остаће ти пантљичаре, укољице, квазидемократе, оцеубице, издајници, мутиводе, сатрапи и туђи послушници и обожаватељи! Ниједан човек ти неће остати, Србијо!

Да је неко некад написао причу о томе како је један народ, некада велики и свети, направио своју државу, па је онда продавао, а онда је у деловима наслеђивао и враћао чупајући је од душманина својом крвљу, па се та крв од стране унука и синова тих истих јунака продала за мале паре и тај народ своју земљу уништио, а себе заменио другима, шта би се могло рећи? Ништа! Сви би мислили да је у питању бајка. Међутим, у бајкама добро увек победи зло. Данас је, Србијо, једино велико добро које нам је остало, а то је Свети Сава, изгубило битку са напредним Србима и њиховим шаптачима који само у евро верују.

Већ видим Растка који, са великим болом у души и сузом у оку, поново бос ходи по земљи исцепане мантије и опет удара, у дубини ноћног мира, на капије затворене светогорског манастира и моли да отворе му тешка врата. Да је имало правде у овој земљи, цео би народ похрлио за Савом у манастир да га некако убеди да се врати, а уједно да и од Бога измоли опроштај, јер је овим увредио и Њега. За многима смо народе дужни потрчати, јер смо све што ваља протерали, проказали и унесрећили. Кад смо већ за свим оним душманима трчали и присвајали их, онда за свецима морамо. Ако овако наставимо, а никога осим нас више нема, шта мислите, кога ћете протеривати него једни друге?

Народ због којег је Растко постао Сава га сад опет враћа на његово световно име, док је духовно негде сакрио од себе и од других, а све зарад неких милиона. Свеци нас барем никада нису остављали у невољи, а ни у добру. Ко после овога буде имао образа да се на Савиндан појави и Саву слави, тај ништа људско у себи нема, ако пре тога није дигао свој глас против Савиног прогона.

Путуј, Свети Саво! Путуј за Шантићем, Његошем, Андрићем, Десанком. Путуј за Принципом и Светим Владиком Николајем. Путуј за својим Немањићима. Путуј за Лазаром, Милошем, за српским јунацима из Великог рата. Путуј за Дучићем, Авом Јустином и Миланковићем. Путуј, оче Србије, за својим дететом које је са тобом протерано из земље која по њему име носи.

Нађи негде у дубини своје свете душе снаге, па опрости мени и мени сличнима. Опрости нам што су речи једино чиме можемо покушати да те вратимо. Опрости нам нашу слабост пред овим новим Србима и њиховом новом браћом, старим душманима. Иди, оче Саво, за свим нашим протераним српским великанима и свецима. Путујте заједно до неког места које вам се учини довољно добрим на неку нову стару Србију и у њој живите онако како сте заслужили. Упамти, оче Саво, и упамтите сви ви српски оци, свеци, мученици и великани – молићемо јединог Оца нашега и вашега да се једном вратите и чинићемо све да се то догоди, јер има још нас који ћемо прогон ваш оплакивати, а вашем повратку се кроз молитвене сузе надати.