Милан Ружић

Пуцамо у своје идеје, туђе подржавамо…

06.08.2015.

Имамо оно што нико нема, а немамо оно што сви имају. Ходамо онуда куда нико не хода, а нема нас на путу којим сви газе. Једемо све што се никад није јело, а нећемо ни да пробамо оно што треба јести. Облачимо се онако како не треба, а то је можда боље него да смо у оделу за које они кажу да треба навући на себе. Навукли смо гнев оних који нас не воле и то тако што ни сами себе не волимо. Сви који воле Србе су опасни по свет, а првенствено по Србе.

Настанили смо земљу коју нико није смео да настани и остадосмо ту одакле нас сви истерују. Терају нас, а ми их не слушамо, а кад нас не дирају, сами излазимо из земље. Пуцамо у своје идеје, а подржавамо туђе које нам само лоше доносе. Одгајамо децу онако како Европа каже. Псујемо Бога и мајку, а обожавамо Ђавола и душмане. Пљујемо на цркве и куће, а величамо солитере који су ионако преувеличани. Бесимо и шибамо оне који су за нешто заслужни, а обожавамо, појимо и хранимо издајице и свеубице. Слушамо странце, а наше никако. Зацртали смо неки циљ који ће нас довести до истребљења, а онај прави за који смо предодређени бацамо и одричемо га се. Гинемо сто пута дневно, а рађамо се у свој својој величини само онда кад патимо јер нам је неко утувио у главу да смо таква врста народа. То нам је, како често чујемо, завештање, аманет од наших очева. Како то да сви боље од нас знају шта нам је остављено у аманет? Желимо оно што немамо, а имамо оно што нам не треба и што нас убија. Продајемо оно што је најјефтиније, а поклањамо оно најскупље иако нам нико није ни тражио да му дамо поклон.

Тетошемо многе јер ће нам можда некад затребати, а оне који су нам сад потребни мрзимо јер не можемо без њих, а са њима нам није све потаман. Тучемо децу јер нас не разумеју, а после их љубимо и тешимо говорећи како нисмо хтели. А што је најгоре, и нисмо хтели него нам је неко рекао да то тако мора. Ћутимо кад треба да причамо, а вичемо кад је мук једино исправно решење. Гледамо кад не треба, а окрећемо главу кад знамо да неко краде и то од нас. Своји смо колико смо туђи, јер је то данас једино наше мерило. Туђи смо колико нисмо своји, јер је то оно што желимо.

Такви смо јер је једино то оно какви не треба да будемо, а нећемо се променити јер би нам тешко пало да не терамо инат себи и на своју штету.