Желидраг Никчевић

ПСИ РАТА И ЏУКЕЛЕ МИРА

Постоје пси рата, наравно, и у новинарству и на белосветским бојиштима, али постоје још и џукеле мира, сто пута живље и одвратније. Пуштене са истог ланца, дресиране и плаћене да олајавају по комшилуку. Таква џукела, ево, долуњала је и до Србије, па одатле – пошто је професионалним њухом установила: „Тешко је вјеровати да може да постоји таква концентрација зла на тако малом простору“ – кевће и као нешто насрће према Андрићграду.

Андрићград је, дакле, по неком Динку Грухоњићу – „кичасто, грозно и језиво знамење којим се покушава не само ревизија историје већ и ревизија цјелокупног дјела нашег нобеловца Иве Андрића“. Направио га је, каже Грухоњић: „редитељ Емир Немања Кустурица, рођени па преобраћени Сарајлија, уз сваку могућу помоћ Србије и Републике Српске“! А даље, у истом жалосном лавежу, због историјске перспективе: „Београђани се ишчуђавају подухвату званом гигантски кип Стефана Немање на мјесту гдје је некада била жељезничка станица у главном граду некадашње нам заједничке државе.“ И још, да би џукела заокружила геополитичку путању – ту су и „последња језива збивања у Црној Гори, литијске православно-фундаменталистичке поворке на тлу Европе у 21. вијеку…“

Потрудио се тај Грухоњић, нема збора. Све је ту! И Стефан Немања, и „наш“ нобеловац Андрић, и Емир Немања Кустурица, и православне литије у 21. веку… Кичасто, грозно, језиво. И плус жељезничка станица… да те срце заболи… и за станицом и за „некадашњом нам државом“, без Немања и без литија. Како то сад: само 10.000 долара месечно, „за промоцију децентрализације“? Сића, Грухоњићу. Није фер.

***

А Андрићград је, браћо и сестре, пре свега величанствени уметнички подухват. Жив и животворан, васељенски а српски. Оваплоћена фантазија једног од највећих писаца и једног од највећих филмских уметника данашњице. Ива Андрића и Емира Кустурице. Дођите, погледајте – Андрићградом ходају добри људи свих вера и нација, Андрићградом лебди радост слободног стваралаштва. И да – уз сваку могућу помоћ Србије и Републике Српске. Зато што овде нема заборављених успомена; постоје скровита места, незалечене ране, заташкани сукоби. У непосредној близини сваког бола, сваког уздаха, у самом средишту наше патње борави, срећом, и један узвишени, племенити саучесник. Његова проза остварила је неке од епохалних могућности српског језика. Овде је кодирана приповедачка матрица поколебане, смирења жељне српске духовности. Повијамо се, таутолошки, на ветрометини Историје, на истим ћупријама, под истим небом балканским. Било је: више жалости него радости. Нека буде: више радости него жалости! Нека буде што бити не може!

Желидраг Никчевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.