Баждарење полиграфа
Први светски спортски рат
Кошаркашка репрезентација Русије избачена је са предстојећег Првенства Европе и са свих међународних такмичења.
ФИБА је послала писмо Руском кошаркашком савезу у којем их обавештава ”да РКС више није у ФИБА” због наоко баналног, али веома формално искористљивог разлога: Русија је у проблему због избора председника свог Кошаркашког савеза што је, признаћемо пред сваким полиграфом, могао и сам Путин, без икога, да реши и елиминише проблем.
У групи ЕП, у којој више нема Русије, остале су, још, ререзентације Француске, БиХ, Финске, Пољске и Израела. Хоће ли сви они добити ”руске бодове” или ће нека земља добити ”вајлд карту” организатора да заузме позицију Русије, још се не зна. У сфери претпоставки је и стварни мотив избацивања Русије са ЕП: врло је присутна теорија или теорија завере према којој је то освета Русији за вето на резолуцију УН о геноциду у Сребреници.
На полиграф би морали и они који тврде да је БиХ захтевала искључење Русије са ЕП (у истој су групи!) или ће, у противном, БиХ напустити првенство…
Комбинацијама – нема краја, а једна од њих је да ће ”вајлд карту” за учешће на ЕП добити кошаркашка репрезентација Косова! Формално – може, јер је Кошаркашки Савез Косова пуноправни члан ФИБА: у ”породицу” је примљен у присуству почасног председника ФИБА, Борислава Станковића…
На ову тему – Руси готово да се нису јавно или бар не формално огласили, ако не ”рачунамо” Путинову реакцију: ”Уложићемо вето на резолуцију УН о оснивању суда а утврђивање одговорности за обарање авиона изнад Украјине”
Да ли је могуће да се у ”надгорњавање” Русије и остатка света једнако уплићу политичке резолуције у УН и спортска такмичења? Ако би се Србија питала – то је сигурно тако, јер је у Србији међународни спорт одавно важнији од српске спољне политике. Или је српски међународни спорт утицајнији од српске спољње пилитике.
Како код: ми, као нација, увек налазимо и времена и воље да масовним окупљањем у Београду прославимо неки од међународних спортских успеха, а ФИБА и друге међународне спортске организације с једнаком лакоћом смишљају нове пакости: та ФИБА ових дана јавно размишља о новом клупском европском (балканском) такмичењу, а у којем би учествовали клубови из Словеније, Хрватске и Косова!
Уместо АБА лиге, која је проблематична јер је по традицији освајају клубови из Србије и тако се уместо клубова из Хрватске и Словеније пласирају у виши ранг европских клупских такмичења, формираће се лига у којој Србија вероватно неће желети да учествује због Косова, што ће само потврдити ”лошу репутацију српских момака”… И тако ”елиминишеш” Србе српском бандоглавошћу, а врата Европе отвориш Словенији и Хрватској.
Односи ли се претходна реченица на спорт или на српске муке око (не)уласка у Европску унију?
Тешко је разлучити, али овакве и сличне ситуације – када политика ”истрчи на терен” – у прошлости су се звале ”бојкотом”. Због политичких или каквих год неслагања, спортисти су морали да ”бојкотују” чак и Олимпијске игре.
Данас је то незамисливо, јер је одавно неприхватљиво и неморално чак и за политичаре да за своје међународне неуспехе кажњавају ни криве ни дужне спортисте. Могуће је да више никада неће бити бојкота спортских такмичења, али ће се уместо тога сваког дана водити ”спортски рат” који је већ почео: на делу је Први светски спортски рат!
А, како већ бива када су у питању ратови, посебно они ”светски”, не могу проћи без нас, Срба. Осим што смо чврсто умислили да су Руси због нас уложили вето на резолуцију о Сребреници, а не због себе, још смо уверенији да ћемо у том рату и победити, јер ”ми смо увек на правој страни”.
А онда, у првој наредној ”бици” тог Првог светског спортског рата, тешко су нас ранили наши савезници, Руси… И тешко да се то може назвати ”рањавањем”, јер нас је руска ”нота” погодила у сред чела:
Русија је признала пасоше Косова!
У ту вест – теже од Срба поверовали су Албанци, али су се и пре подигли на ноге, након бројања у нокодауну:
”Спасибо Росија!” – на твитеру је објавио Петрит Сељими, заеник министра спољних послова Косова, а не мудри министар!
Нашем Министарству спољних послова још броје (мислим да се стиго до 36.544), али оно не да се није супротставило Русији, него није умело ни да честита Косову, овога пута победнику…
Када су видели да ће Србија и поред упорног бројања остати у нокауту, огласила се Русија: ” Пасоши Косова важиће само за спортисте”.
Ето зашто је био мудар косовски министар спољних послова када је свом заменику препусти ”част” да се захвали Русима!
Али, као у сваком рату, клатно победе често бива на једној, па превагне на другу страну: и у тако ”рестриктивној” руској изјави, Косово је видело пут ка победи: Русија је домаћин наредног првенства света у фудбалу, а на које би Косово могло да стигне са ”вајлд картом” коју је Фадиљу Вокрију обећао Мишел Платини!
Уследило је ново ”њет”: ”Косово неће моћи на Првенство света мимо квалификација”.
Србија се таман порадовала тој ”савезничкој победи у једној од битака” (руску забрану Косову да наступи на Мондијалу прихватли смо као савезничко извињење), када је уследио још један ”савезнички” директ: ”Зашто Русија не би прихватила чланство Косова у МОК, када је ту битку Србија предала без борбе”?
Када погледамо успорени снимак и јесте: Владе Дивац, као председник Српског олимпијског комитета , наш борац у рингу МОК, гледао је само како да се дочепа пешкира са олимпијским круговима и баци га на под одмах након заузимања ”гарда”… Другим речима, бранио је српске интересе у МОК – ћутањем.
И – томе нема нити ће скоро бити краја у ”првом светском спортском рату”… Него – да гледамо ми , ако икако можем, да се из тога извучемо, иначе нећемо устајати из ”нокдауна” у који падамо од удараца са обе страе, а понекад и сами себе опаучимо да не може боље и јаче!
Има и других тема, осим спорта и сталног дежурања раздраганих маса испред градске Скупштине и њеног балкона, све у ишчекивању ”нове српске победе против света”.
На пример, што се у неком примирју тог спортског рата неко не упита: зашто нам је у шест месеци ове године привредни извоз у Русију мањи за једну трећину од прошлогодишњег у истом периоду?
Па, добро бре, браћо Руси! Докле тако? ’Ајде – што Косову признате и оно што ми већ јесмо, а у нашем интересу нисте морали, ’ајде – што вас редовно ”деремо” у екипним спортовима – то нас само јача и учвршћује савезничке везе, али зашто, бре, браћо Руси, не дођете у Србију, па засучете рукаве и радите мало, док ми славимо испод балкона?
Мењајте нас мало, док ми левитирамо, производите нешто вредно и квалитетно, да имамо сутра шта да вам извеземо, а не да се брукамо и цео свет да нам се смеје!
Браћо наша, Руси, па српски извоз у Русију смањује се као да смо вам увели европске и америчке санкције!
А нисмо!
Умете ли ви да цените то или нећете доћи у Србију да радите уместо нас?
