Новинари Н1 РТ-у, до 2009. под именом „Раша тудеј”, приписују да је „пропагандна машинерија државе агресора”. За потврду свог става отишли су по мишљење правнице НУНС Марије Бабић, која каже да се РТ у својој уређивачкој политици „неће лишити оног дела који се односи на пропаганду, а то свакако није новинарство, и то свакако није добро ни за једну медијску сцену па ни за нашу”.

Уз све дужно поштовање према Марији Бабић, она је правница, а не новинарка и пре би се очекивало од ње да да неки коментар о правном аспекту доласка руске медијске куће у Србију, а не вредносни суд о њеном раду. Утолико пре што ми није познато да је било ко из НУНС икада давао овакав вредносни суд о другим државним медијским гласилима као што су Радио Слободна Европа, Дојче веле, Глас Америке или Би-Би-Си.

Напротив. Не само да Би-Би-Си не сматрају „пропагандним гласилом” него су толико поносни на људе који су тамо радили да су по једном од њих, покојном Дејану Анастасијевићу, назвали и награду коју додељују у партнерству с Амбасадом САД у Београду. А и председник им је био Вукашин Обрадовић, човек који је био сарадник у Радију Слободна Европа, пропагандном гласилу америчког Конгреса. Да не помињемо његовог наследника Жељка Бодрожића, који је током своје новинарске каријере више био политичар него новинар, што је забрањено Кодексом новинара Србије, јер готово да није било избора у Србији од 2003. до 2014. на којима није био кандидат за нешто. Испред пет различитих странака. Примери Анастасијевића, Обрадовића и Бодрожића су у НУНС-у пре правило но изузетак.

Него, вратимо се ми медијима који то јесу и онима који то нису. Иза прича о независности, професионализму, објективности које Н1 себи константно великодушно приписује, крије се чињеница да ни Н1, ни сестринска телевизија Нова С у Србији нису регистровани као – медији. Нема их на списку Регистра медија који у складу са Законом о јавном информисању и медијима води Агенција за привредне регистре Републике Србије. Нисам их могао наћи ни у Регистру медијских услуга који у складу са Законом о електронским медијима води Регулаторно тело за електронске медије познатије као РЕМ, мада неки тврде да су Н1 и Нова С ту уписани.

Ствар је врло једноставна, да би избегли било какву одговорност према Републици Србији и њеним грађанима, Н1 и Нова С се нису овде регистровали као медији, него као „пружаоци медијске услуге који реемитују програм на територији Републике Србије”. Ту могућност су добили захваљујући изменама медијских закона у Србији из 2014. донетих под притиском Брисела и других светских сила, о чему сам раније писао („Телеком против Шесте флоте”, Печат, 12. 2. 2021) позивајући се на недељник Време и организацију „Медија обзерватори“.

Захваљујући овом маневру, између осталог, луксембуршке телевизије Н1 и Нова С избегавају било какву одговорност не само према институцијама Републике Србије, јер је онемогућен било какав законски коректив њиховог рада, него и према грађанима којима је практично немогуће да их туже. Колико су спремни да избегавају било какву одговорност указује чињеница да ни једна, ни друга, немају импресум, који је обавезан по Закону о јавном информисању и медијима и у којем морају бити наведена „лична имена одговорног уредника медија и одговорних уредника” (члан 35).

Док Нова С буквално нема никакав податак о људима који њоме руководе, Н1 има наведена имена чланова „Уредничког колегијума”, од којих ниједан није држављанин Србије, и име Игора Божића који се води као „њуз директор”. Ни за једног од њих никаквим законом Србије не можемо доказати да је одговоран за било шта. Томе у прилог иде и тврдња Божићевог претходника Југослава Ћосића, који се водио као „програмски директор”, који је на суду под заклетвом изјавио да не зна ко уређује телевизију Н1.

„Појављивање нових медија, домаћих или страних, није нужно лоше, јер се подиже конкурентност у сваком смислу, под условом да ти медији раде у складу са професионалним стандардима”, наводе „професионалци” са Н1. Истина, није поента да нам дође РТ и понаша се бахато као што то чине Н1 и Нова С. Проблем је што је такво понашање омогућено законима донетим управо под њиховим притиском и у складу с њиховим, односно интересима њихових моћних власника.

Уместо да погледају прво у себе и да се покрију ушима, новинари с Н1 мисле да право које имају они нико други не сме да има. Па и закон је кројен за њих фине из ЕУ и САД, а не за тамо неку „пропагандну машинерију агресора”. А и пре него што почну да прозивају друге да нису медиј, требало би да се сете да су они сами заправо „пружаоци медијских услуга”.

С ким си, такав си, лепо каже наша стара пословица, па безобразлук Н1 и Нове С потпуно одговара ономе портпарола Европске комисије Петера Стана, или посланице Виоле фон Крамон. „У контексту илегалне руске агресије против Украјине очекујемо да се Србија уздржи од јачања својих веза са Русијом као државом, која под својим тренутним руководством масовно крши Повељу УН, међународно право и чини злочине против украјинског народа”, рекао је Стано за Н1. А агресија на Србију 1999. беше легална?

Тадашњи агресори нису кршили Повељу УН? Нису бомбардовали РТС и убили 16 људи? РТ не могу да бомбардују па га, како наводи Н1, „протерују из европског етра”. А Н1 која се стално жали на „цензуру” и угрожавање слободе медија требало би да се последња залаже за тако нешто спрам других. Или, можда, баш прва?

Аутор Филип Родић

Извор Вечерње новости, 17. јул 2022.