Милан Ружић

Пруга којом одавно не иду неки нови возови

31.12.2021.

Разговарајући са неким драгим људима о уметничким приликама у Србији, није било могуће не запитати се шта је разлог, како рече Хандке седамдесетих година, стваралачке импотенције српских уметника, пре свега у двема сферама које су основа мојих интересовања, а то су књижевност и филм.

Што се тиче српске књижевности, било би превише глупо покушати да се објасни значај свих наших књижевника који су формирали велику српску књижевност. Елем, да се вратим на пругу којом одавно не иду неки нови возови. Ми смо у Србији ускраћени за добру књижевност у последњих 15-20 година. Разлог је наравно у исплативости и интересовањима публике са мањком читалачке компетенције, као и у одсуству критике која би укус публике, не формирала, али барем усмеравала.

Наиме, велике теме нашег народа веома слабо су заживеле у књижевности 21. века, јер данашњи писци већином, ради боље прође књиге или стицања имена преко туђег рада, пишу књиге о појединим догађајима или личностима темпирајући да буду објављене баш о важним годишњицама, али се и клоне тема које би угрозиле продају књиге у оном крвавом антисрпском кругу пакла названог регионом. Дакле, овде се књиге пишу онако како се праве и приредбе – на брзину и за један уски круг људи. Уместо ремек-дела, добијамо пригодне текстове који нису у потпуности лоши, али, како рече моја другарица, не би била никаква штета и да не постоје. Ништа се не би променило.

Живимо у времену у ком писац не гради своје име творећи нови свет, форматирајући ликове према неким личним искуствима, већ скоро па искључиво узимајући историјске личности за главне ликове својих романа, што никако није ни чудно ни забрањено, али је постало досадно. Ти писци не схватају да не зарађују име које ће остати да сија у свету књижевности, већ име које је привремено залепљено на листе читаних књига, јер се везује за популарност писаца који су били велики.

У филму, с друге стране, све се свело на култ славних и на културу спектакла. Стога, прошло је време великих аутора који би требало да нам приказују, као и у књижевности, велике судбинске ломове и личне драме малог човека, оног који ради у неком каменолому, у руднику, оног који враћајући се с посла из неке фабрике у мајици са натписом имена свог предузећа, поломљен од умора и гарав од разних уља или угља, скупља снагу да се пред кућом поигра са својим сином или унуком. Све оне теме о радничкој класи која издише, као и све оне редитеље који су награђивани по целом свету управо за филмове о обичним људима, заменили су аутори без идеја вођени тиме да је скандал или спектакл било које врсте оно што бива плаћено. Истина, али не бива уметношћу.

Зашто је то тако? Разлог је, чини ми се, једноставан. Академије за велики новац школују редитеље, сценаристе и глумце, дакле, могу да их упишу људи из добростојећих породица који немају слуха ни осећаја за малог човека, из оних су породица које никада нису биле ни на који начин угрожене, нити су доживљавале трагедије великих размера, нити огромну срећу због ситних ствари, и њима се не може замерити што не праве такве филмове, али се може замерити публици у којој седе баш они из породица које су некад биле главне теме филма. У публици седе они који желе да буду богати, а не да у свом статусу виде било какву величину, у својој породици нађу инспирацију. Они од свог порекла, ког се безразложно стиде, беже у светлуцаве светове лоших филмова.

И све док филм буде занимација добростојећих људи без икаквог животног искуства блиског народу из ког вире и док филмски језик и тематика не сиђу у срце овог народа, неће бити великих филмова. Ипак, до великих књижевних дела се може доћи много лакше, али неко је писцима у главу увалио идеју да је иновација једнака што већој будалаштини или некој врсти, најчешће измишљене, ексклузиве везане за биографије познатих.

Кад аутори престану да се понашају као снобови, а публика као гутач снобовштине и сањар о истој, тад ће се појавити велика дела. Сетите се само највећих филмова и књига, нећете у њима наћи превише оних сниманих или писаних по мотивима којима се данас гоји его српског ствараоца и поји се илузија безидејних и посрамљених конзумената жељних високог друштва.

А уметност… Она се вуче по депонијама сећања српског народа хранећи се одушевљењем неколико хиљада људи који трагају за лепотом. Заборав се сећа тих дела и задовољно трља руке чекајући да му упадну у торбу.